Ево, ближе нам се узвишени, свети и светли, иако горки и жалосни, дани Страсне седмице, дани када смо сваке године позвани да дотакнемо светињу над светињама наше вере, да постанемо сведоци и учесници оних занавек јединствених догађаја кроз које се остварило и остварује спасење.
Али спасење од чега, затим чије спасење, и на крају спасење због чега? „Спаси нас!“ – ову молбу веома често упућујемо Богу. Но, није ли нам она управо зато прешла у навику, нисмо ли постали глуви за саму реч „спасење“? Стога, да бисмо поново могли уистину зачути и доживети ову реч, да би наше срце схватило због чега од Бога иштемо управо спасење, сваке године у овим даним дају нам се тај мрак и та светлост Страсне седмице.
Ево, навршило се четрдесет дана поста, духовне припреме сходно моћима сваког од нас, очишћења, сабирања душе и ума које таштина света тако лако расеје. И почиње наш улазак и погружење у тајну спасења сваког од нас и целог света. Почиње дводневним празником – Лазаревом суботом, када се Црква сећа како је Христос васкрсао свог пријатеља Лазара, и Цветима, празником Христовог царског уласка у Јерусалим. Ови дани светлости и свечане радости дају нам кључ за Страсну седмицу. Управо у њима, „шест дана пре Пасхе“, по речима једне црквене химне (Цвети, велика вечерња, пета стихира на „Господе, завапих…“), почиње да се открива тајна спасења.
Лазарева субота…Подробно, без журбе, јеванђелист Јован говори о Христовом сусрету са смрћу: Бејаше пак неки болесник, Лазар из Витаније, из села Марије и Марте, сестре њезине (…) А Исус љубљаше Марту и сестру њезину и Лазара (Јн. 11; 1,5).
Чујемо ове уводне речи и већ знамо и осећамо да њима почиње, да се њима отвара нешто бескрајно важно за нас, за наш живот. Шта то? Почиње онај „час Христов“, за који он сам каже: „Зато дођох у свет, за час овај“ (уп. Јн. 12, 27), час за који је он жудео, који је ишчекивао, час његовог сусрета са последњим и најстрашнијим непријатељем Божије творевине и Богом даног живота -смрћу.
Тек четвртог дана од пријатељеве смрти Христос долази на његов гроб и како проповеда даље јеванђелиста, видевши његову сестру и људе који су с њом дошли уплакане, потресе се у духу и сам се узбуди, и рече: Где сте га метнули? Рекоше му: Господе, дођи да видиш. Исусу ударише сузе. Онда Јудејци говораху: Гле како га љубљаше. (…) А Исус се опет потресе у себи, и дође на гроб. А то бејаше пећина, и камен лежаше на њој. Исус рече: Склоните камен! Рече му Марта, сестра умрлога: Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу (Јн. 11,33-36,38-39).
Запитајмо се: Шта значе те Христове сузе? Жалост, тугу? Да, наравно, али и далеко више од жалости. То је ужас пред лицем смрти која је завладала светом и постала његов неумољиви закон. То је плач Творца над својом творевином, над својим пријатељима којима се радовао када их је стварао, а који се сада распадају, заударају и труле испод застрашујућег, мртвог камена. Гле, како га љубљаше… Тугује Божанска љубав, и управо те сузе љубави и негодовања откривају нам смисао догађаја.
Христос објављује рат смрти, Он лично улази у двобој са њом. Јер или су смрт и распад цела истина о свету, па онда он нема никаквог смисла, онда свиме влада застрашујући бесмисао, и на крају „купатило с пауцима“, како за смрт каже један лик код Достојевског, или је сав смисао живота, љубави и састрадалности у томе да се укине последњи непријатељ -смрт ( I Кор. 15, 26), да се свргне мрачна владавина труљења и распада. Лазаре, изиђи напоље! (Јн. 11, 43) – овом заповешћу упућеном пријатељу, овим изазовом упућеним смрти, почиње нарастање Васкрса.
Колико је таме испред! Али већ је бљеснула светлост, већ је почела битка, и ми знамо да је на њеном крају победа и радост свеопштог Васкрсења. Ка смрти иде, смрт на двобој изазива Цар и Господар света. И зато следећег дана Христос, који је увек избегавао да му се било ко клања, свечано као Цар, улази у Јерусалим. Мноштво људи и деце са палминим гранама у рукама пева: „Осана!“, и како каже јеванђелист, узбуђен је цео град. Када на Цвети уздижемо ка небу врбе и певамо: „Осана! Благословен који долази у име Господње!“, ми пред лицем целог света и, што је још важније, пред лицем сопствене савести, изјављујемо да је Христос Цар и да је Царство Његово – Царство живота, победе над смрћу и свом злобом, свом тамом овог света. „Ти си једини Цар, Ти си једини Господ“ – две хиљаде година Црква живи овом тврдњом, празнујући уочи Страсне седмице, на Цвети, Христово зацарење. Нека то не знају људи, овоземаљски властодршци и државе, нека се њима чини да је сва власт у њиховим рукама, да је цела земља њихова. Ми непобитним знањем вере и срца знамо да нам вечно долази смирени Цар љубави на кроткој животињи, и да никаквим силама таме није дато да униште моћ, да угасе светлост тог Царства.
Пред нама су крст, смрт и гроб, али све је то већ озарено зором победе, испуњено предваскршњом радошћу. Са свим тим ми сад улазимо у свете и велике дане Страсне седмице.
Књига: Беседе на радију Слобода 3
