Први знак у Цркви да нам се ближи Велики пост јесте читање јеванђелске приче о царинику и фарисеју. У јеванђелској Палестини цариник је био сакупљач пореза, а та професија је практично подразумевала узимање мита и разне друге облике непоштења, због чега је уживала веома рђав углед, док су фарисеји били представници водећег, богатог и утицајног друштвеног слоја. Господ Исус Христос, Који је Своје учење често излагао у кратким символичким причама, о њима каже следеће: Два човека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј, а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем”. А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: „Боже, милостив буди мени грешноме!” Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18, 10 – 14).

Овако је Христова прича о царинику и фарисеју забележена у Јеванђељу по Луки, и као таква се преноси са поколења на поколење. Њена основна тема је, наравно, смирење. Међутим, чим изговоримо ову реч, одмах увиђамо да она, фактички, не припада речнику савременог човека. Савремени човек у њој више не увиђа врлину и моралну вредност. Ваздух који дишемо натопљен је хвалисавошћу: свако се труди да се узвиси, да себи припише оно што му не припада и, што је најважније, да увек и у свему буде у праву.

Ето због чега је Христова прича о царинику и фарисеју тако актуелна. У њој је сваком од нас једном за свагда предочен избор између два типа људи, између, да тако кажемо, две антропологије. Није случајно што с једне стране имамо фарисеја, човека поштованог у друштву, успешног и поштеног, а с друге стране, човека сумњивог морала, чија посла заиста, што се каже, „нису чиста”. Најстрашније је то што фарисеј више није способан да сагледа истину о себи, што је истину у потпуности, до краја, поистоветио са собом. Он заиста не чини ништа лоше, он заиста није отимач, злочинац, прељубник. Цариник, с друге стране, највероватније заиста узима мито, итд. Међутим, кључна разлика између њих је у томе што је цариник смирен, тојест зна и види истину о себи, и зато увек има могућност да се покаје, препороди, исправи. Фарисеју је то немогуће. Он тако чврсто верује да је изнад других људи, тако је очаран самим собом, да ни не примећује да су све његове врлине, уствари, лажне, зато што им је једина сврха уздизање себе и ниподаштавање других. Ипак, хришћанство је одувек било свесно те опасности. Хришћанство се у целости заснива на идеји покајања, тојест прихватања истине о себи, на идеји смирења, на знању да се једино у истини и смирењу крију човекова истинска величина и достојанство. И нема за савременог човека хитнијег и битнијег задатка него да се свом снагом бори против лажи, чија бујица прети да потопи свет.

За нас, вернике, ближи се Велики пост – време самоиспитивања и преиспитивања, време повратка истини о себи, свету, животу, време када треба обнављати љубав према истини, пре свега у себи, у свом животу, када се треба удруживати у неприхватању космичког језика лажи, хвалисавости, фарисејства, на чему други желе да заснују живот. Наша противтежа фарисеју, који је завладао светом, мора бити цариник, човек који се смирио пред истином и тиме препознао лаж у свом животу. И морамо памтити вечите речи Јеванђеља: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се. Прво на шта нас позива у себи, у свом животу, да размотамо клупко сопствене самозаљубљености, самоузношења, гордости, које готово више да и не примећујемо, иако се свако од нас у њега постепено уплиће. Нека би ова Христова прича била позив свима нама.

 

 

Протопрезвитер Александар Шмеман, Беседе на Радију-Слобода,
трећи том, Каленић, Крагујевац 2017, стр. 178 – 181.

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

eparhijabacka.info

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име