Настављам са писањем. И даље је усиљено, не пада ми на памет ни једна тема. Једино ми остаје да ћаскам са самим собом, па можда нешто и искрсне. Чини ми се да овако пишу урбани, београдски писци, који ћаскају са собом, који су узгред секуларни, „грађански’’, „европски’’ и углавном атеисти. Пишу са цигаретом и уз кафу, у неком „опуштеном’’ амбијенту, уз џез музику. Испред њихових прозора пуца видик на облакодере, шљаште светла велеграда, чују се сирене, асфалт је сав мокар и пресијава се од кише, новембар је, није баш толико ни хладно, све је некако „њујоршки“, и то их теши. Њихова основна жеља је да то исто раде, само у Њујорку, јер иначе овако, у балканској Србији, то ипак није – то. Постоји неки пригушени осећај трећеразредности који их убија у појам, и сваки надахнути подухват унапред осуђује на неуспех. Балкан није за „урбану књижевност’’. Међутим, они и даље све то замишљају, што их додатно инспирише.
Не могу да будем такав и тог стила, мада гајим извесну симпатију према таквој атмосфери, открио сам је још у раној младости, што све не смета мојој
религиозности, вери, теизму. Могу да спојим те две наизглед неспојиве ствари. Мој балканизам ми не смета, волео бих и даље да стварам у његовом амбијенту. Зависи само како схватамо – „балкани- зам’’. Моје схватање није стереотипно, разликује се од схватања горе описаних типова писаца.
Коначно, о чему сада да пишем, почетком године, шта да узмем за предмет мојих разматрања? Актуелну политичку ситуацију у земљи, стање ствари? Великим словима НЕ. Одбија ме њихова пролазност, приземност, обичност. Да узмем неке вечне теме, судбинске, одлучујуће, космичке, апокалиптичке…? Не, наравно.
Да узмем рецимо за тему – слободу. Ок. Ево, слобода. Многи су писали о њој, заиста многи. Уна- пред одбацујем њен политички, социјални и морални аспект. Одбацујем чак и философски јер је попут океана. Стотине философа је писало о слободи, и нису се усагласили, размимоилазили су се и сукобљавали, оставши у ропству својих рационализама и мисли.
Не осећам се слободно. Зар је то ствар осећања? Наравно да јесте, али не само њих. Међутим, не осећам се слободно, упркос свим спољашњим ра- стерећењима. Посматрано са стране, а неко ми је то већ пребацио, ја живим „као бубрег у лоју’’. Тај неко је вероватно мислио да уживам у топлини дома, у релативној доколици, упоређујући ме са људима који раде по сменама или од раног јутра тешке послове за малу плату. Наравно, погрешио је, јер не зна да се људи не упоређују, као и да човеку не треба судити на основу првог утиска и по спољашности. Нисам слободан. Банални разлози су ти што не могу да летим, да лако путујем, да будем спонтан као дете, да будем неконвенционалан и слично. Овим разлозима поново упадам у клопку социјалне слободе, од које сам се оградио.
Међутим, осећа се неки зов слободе који је све већи када све више мислимо о њој, и када је све више прижељкујемо, макар били „слободни’’ од спољашњих стега. Мислим да се тако осећају затвореници када изађу на слободу, и када је изгустирају. Након неког времена, барем они осетљивији, увиде да то није права слобода, те да постоји нешто веће и шире од онога што траже. Они су изашли из једне уже и ступили у једну ширу затвореност.
Мислим да смо сви заробљеници јер све нешто морамо. Да дишемо, да пијемо воду, да једемо, спавамо, да не можемо да летимо, да се морамо родити, умрети… Заиста, одсвуда ограничења. Мо- жда звучи, како би рекли философи – тривијално, али изражава реалност.
Закључујем да нисам слободан. Целог живота вапијем за слободом. Мислим да је она овде на земљи, неоствариви сан, мислим да је божанска и да се може остварити само уз помоћ Божију. Да је повезана са вечношћу, да је стање новог века, нове будућности, и да је везана за љубав.
Моје ставове не могу доказати, као што се доказују философске тврдње и тезе. Они се интуитивно или животно доживљавају, разумевају, схватају, јер треба да се живе и проживе. Али ето, нека ово буде предмет мојих наредних писанија.
Слобода и њена недостижност. Слобода и њено „кушање на кашичицу’’ у малим количинама, тек толико да се не занесемо њоме, јер је не можемо у целости издржати. Слобода је неиздржива у потпуности. Зато се ње плашимо, хватајући се за круте норме, законе и правила која нас омеђују, и пружају сигурност. Некако је сигурније у ропству, ушушканије, уљуљканије јер испод слободе зјапи амбис неизвесности, од ње се може завртети у глави.
Преузето из књиге: УСРЕД ДАНА И НОЋИ, Партенон, 2025, Београд
