Дуго нисам писао, не само две недеље него и иначе. Објавио сам две књиге и збирку песама и сада ето, немам инспирације. Мислим да је тајна у честом писању, у квантитету из којег треба да се искристалише квалитет. Хајде то да пробам. Инспирише ме слобода. Али то је баш тежак про- блем, и упуштати се у њега захтева можда познавање целокупне претходне традиције.
Бог је слободан у бићу. У то тврдо верујем. То сам наследио из најдубље православне традиције, и имам поверења у оце Цркве, који су о томе писали, пре свега у Кападокијце. Прилично сам о њима читао, о њиховој теологији, што ме је све више загрејавало за Бога, за Свету Тројицу.
Бог је слободан у самом свом постојању. То ме је фасцинирало. Идеал људске слободе као да ни- је могуће остварити у овом животу. Свака част аскетама, подвижницима који у пустињама и ма- настирима достижу такав ниво живота који је слободан од свакодневних страсти, отежалости жи- вота, од прилепљености за земљу, од трошности, али ни они нису достигли степен пуне слободе.
Поред поменутих Кападокијаца, о слободи је писао и Николај Берђајев. Његова целокупна ми- сао је сва у слободи, у величању слободе. То је за њега истинска човечност и све то везује за Бога, конкретно за Христа, али и за Цркву. Колико год био критикован од официјалне руске Цркве и тра- диционалних богослова, његова мисао је, барем у погледу слободе, дубоко и изворно хришћанска.
Слобода је назначење човеково, његов циљ, али и сама његова суштина. Берђајев то доводи у везу са стваралаштвом као новим начином, новог, будућег живота. Међутим, ја нисам сасвим рашчистио са тим како отпочети живот истинске слободе? Многи ће доскочити и упутити на сурови аскетизам. То могу да разумем, али ја то не могу да практикујем, јер живим у граду, нисам дисциплиновано везан за монаштво, манастир, типик, његов ред и поредак. Све то поштујем, али упућен сам на живот у свету… Зар само да будем чежњиви сањар исконске људско- сти, исконске жеље, тежње или пак, резигнирани бунтовник…?
Са свих страна смо стешњени и фрустрирани. Нигде слободе. Људи се, чини ми се, варају када сматрају да је једини израз слободе њен социјални израз. Ето, социјално сам слободан, имам статус, новац, слободу кретања, путовања, слободу штампе, могу да псујем власт, да изражавам своја политичка опредељења итд. Мене не задовољава таква „слобода“ и никада ме није задовољавала, чини ме чак тужним, недореченим, уским, скученим, управо неслободним.
Не знам, немам решење. Познато ми је теоријски, повезивање слободе и љубави, могао бих о томе да напишем странице, али ја нисам дошао до тога сам, својим размишљањем, да не кажем мозгањем. Од других сам то научио и у томе сам неоригиналан. Наравно, слобода и љубав су најуже повезане. То сведочи искуство живота, о томе нас учи богословље. Коначно, Бог у Којег заиста ве- рујем – Света Тројица, истовремено има и љубав и слободу. Изражава своју слободу љубећи и обратно, воли слободно, неприсилно, ненужно… И све то тако у унутартројичним божанским односима. Ја све то теоријски знам. Волео бих да дубоко то „осетим“ у најреалнијем животу, овде и сада, односно да почнем да „осећам“. Сада, питање је шта то значи – „осетити’’?
Мислим да „осетити’’ значи дубоко волети и бити истински слободан. Ето, то бих волео. Да дубоко и најискреније волим, да сам слободан, и обратно, да будем вољен. Мислим да се тиме додирује она права, исконска, изворна човечност. Мислим да ње има у вери, у Богу, у сједињењу са Богом. За мене је Бог Христос, Богочовек. Верујем да је то пут за остварење свега овога о чему пишем. Проблем је само у реалном доживљавању свега тога у стварном животу. Знам да су то достигли наши светитељи и њима свака част и поштовање.
Мени то недостаје, имам ка томе носталгију, носталгију која је усмерена ка напред, ка будућности, ка ономе шта тек треба да се постане и да се буде.
Дакле, слобода и љубав су животне категорије. Знам да то многи знају, те да ништа ново нисам казао. Новина је у примењивању свега тога у реалномживоту, што представља посебну тешкоћу и за многе готово неостваривост. Тајна је, чини ми се, у неодустајању од борбе за љубав и слободу. Не треба одустајати нити губити наду да ће се коначно открити у самом реалном животу. Баш оне – љубав и слобода.
