Одговорићу на ово питање не само као свештеник, већ и као отац и деда двеју малих ученица. Упоређујући време моје младости са данашњим, ужаснут сам колико је лако савременим тинејџерима приступити ономе што је апсолутно непожељно, па чак и штетно за њих да виде. Интернет је неисцрпни извор у овом погледу. Без сумње је неопходно разговарати са децом о томе. Само мислим да има смисла морално рехабилитовати многе тинејџере, а не их тек васпитавати.
Нико од мојих родитеља није разговарао са мном о овоме. Међутим, сећам се како су лекари из регионалног дерматовенеролошког диспанзера долазили у нашу школу и једино говорили о свом раду. Девојчице и дечаци су одвођени у одвојене учионице и били су упознати са стањем ствари. Док смо слушали, коса нам се јежила. Усадили су нам врло исправну идеју да ћемо морати све да платимо. Још увек сам захвалан оним лекарима који су се трудили да обилазе школе.
Јасно је да има много мање специјалиста него одељења у којима наша деца уче. Али такве састанке са интелигентним људима треба одржавати. Можда би било добро снимити неколико видео снимака који би упозоравали на последице лоше осмишљених односа између дечака и девојчица и укључити их у часове на тему „Основи безбедности живота” посебно за средњошколце. А треба да их гледају одвојено.
Не бих саветовао да у средњошколске програме уводе посебан предмет. Увести такав предмет у школу значило би у очима деце легитимисати његов садржај, по принципу: „ако се то учи, онда је у реду“. Поставља се питање: ко ће тај предмет предавати? У идеалном случају, то би требали да буду лекари. Али где да нађемо толико лекара?
И у закључку: Замислите какав ће бити тинејџерски сленг за ово.
Са руског превео протођакон проф др Радомир Ракић
