Саставни део човековог бића је потреба за постом и подвигом, јер је и сама човекова природа дубоко подвижничка. A шта је, у ствари, пост, и како га треба практиковати, питање је које у ове дане окупира душу сваког хришћанина. За многе, а можда и за већину православних следбеника Христових, пост се састоји у једном ограниченом броју општих, претежно негативних правила и прописа: у уздржању од извесне хране и пића и свакога вида весеља и забаве. У таквом је степену наше отуђење од стварног Духа Цркве да нам је готово немогуће да разумемо да постоји и нешто друго у посту – нешто без чега сви ови прописи веома много губе од свог правог смисла. Ово „нешто друго“ може да буде најбоље описано као атмосфера или клима у коју човек улази, а то је, пре свега, стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупни живот. Центар поста, нашег великог подвига којим настојимо да изиђемо на крај сами са собом, ипак, је Крст Христов, односно страдање Господње. Било је великих подвига и жртви пре и после Исуса из Назарета, али, нико није успео да победи смрт. Из гроба излази само онај који се дохватио Крста Господњег, Који се дохватио васкрслог Господа. “Све што радимо током Поста радимо не бисмо ли се приближили Христовом гробу. Ту се бије главна битка. У Христовом гробу се бије битка и кроз телесне, рационалне, духовне подвиге, свако на свој начин, онај монах у Туману на један, свештеник на други, трговачки путник на трећи, фудбалер на четврти, рудар на пети, трудница на шести, болесници на седми, свако се бори с неком својом муком, али само, и једино из једног разлога – не бисмо ли се како дотакли тајне Христовог крста, Христовог гроба, а самим тим Христовог васкрсења. Ако се тога не дотакнемо, ако наш пут поста не иде ка томе, онда ћемо бити само као авантуристи, који су се упустили у мерење моћи свог тела и свог духа. Нас не занима то, већ како се на сваког од нас односи Христово васкрсење. Па ево како – Иди и ти с Христом да пострадаш“. Ако не постимо, ако нисмо ушли у тај подвиг, може се десити да прођемо поред Васкрса и Васкрс поред нас, да само остану она шарена јаја, ако и њих буде. Дакле, морамо наћи начин да уђемо у тај догађај. Да сваке године из почетка покушамо да уђемо у тајну Христовог гроба, да се нађемо у поворци која нас води ка СПАСЕЊУ, да пратимо шта се дешава и кад дође моменат, у недељу ујутру, да кажемо из пуних уста, јер тако верујемо, Христос Васкрсе, заиста Христос Васкрсе. Да не буде тог јутра у нашим срцима никаквих дилема, ако то тако буде, ми смо једни од апостола, ми смо једни од учесника тог чудесног догађаја Христово васкрсење.
Такође није смисао поста у томе да издржимо, да истрпимо, да дочекамо да прође и онда да одахнемо. Ако тако доживљавамо пост онда треба да се запитамо зашто уопште постимо. Замислите да вас неко уведе у неки велики тржни центар и каже вам да имате седам недеља да узмете из тог тржног центра шта год хоћете, а ви, седнете и чекате да прођу ти дани. Е тако је у посту. Искористи га на добро. Узми све што он пружа. Умртвљење страсти, ослобођење греха, престанак свађа, помирење, молитва, напредовање, покајање, исповест… све ово и још, изнад свега, врхунац сачињава Свето Причешће. Свето Причешће којим се сваки од нас причешћује. С ким? Самим Господом Христом!
Јер у Светом Причешћу сваки хришћанин прима васцелог Бога, прима чудесног Господа Христа, прима сву Његову Вечну Истину, сву Његову Вечну Правду, прима сав Његов Вечни Живот. Кад се причестиш, пази како ћеш живети од тога дана и надаље. Примио си Господа Христа, ти кроз Свето Причешће постајеш Богоносац, постајеш Христоносац, постајеш прави човек. Уствари, Господ у теби то чини.
Имајући у виду да се данас живи убрзано обузети радним обавезама и бригом о деци, без много времена које можете да одвојите за припрему посне хране, важно је да уложите ваш труд у пост, да постите из љубави верујући у Христа Спаситеља и Његово страдање за нас грешне, а према вашој моћи и снази коју вам Господ даје. Поред телесног поста још важније је постити духовно. Измирити се са браћом пред Свето Причешће, опростити свакоме увреде, придржавати се Божијих заповести и молитве. Уколико неко прекрши правило поста нека не одустаје од поста, нека пости даље и тај преступ на Светој Тајни Исповести исповеди.
Круна Великог поста је Литургија пређеосвећених Дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, време поста. Црква је створила ову службу која је у суштини чин причешћивања, да би верни могли да се причешћују и током седмице. Дакле, не само суботом и недељом, када је дозвољено служење Свете Литургије у правом смислу те речи, него и средом и петком, раније освећеним Хлебом живота. Ово је чиста, православна и кристално јасна истина о редовном и сталном причешћивању: да Господ свакоме од нас дарује у срце све небеске дарове, све еванђелске врлине: и веру и љубав и наду и молитву и пост и трпљење и кротост и смиреност све да бисмо се у овој страшној земаљској борби одржали, очували Божански лик у души својој, и кренули из овог света ка Васкрслом Господу.
