Свети Софроније Атонски (+11. јула 1993.) говори о два пута до Бога: о примеру чистоте Пресвете Богородице и о животу покајаних грешника.
Манастир Есекс, 11. новембар 1991.
Свети Софроније:
Питање је: Како се телесни, природни људски дарови претварају у духовне?
Ово питање је настало у вези са оним што пише преподобни Јован Лествичник. Он је уочио следећи феномен: Има људи који су до ропства патили од страствених покрета и страсти, али су их на крају победили. Испоставило се да неко ко није имао ову борбу, некако ни не разуме о чему се ради.
Како објаснити, на пример, да се у случају преподобне Марије Египћанке, Свете Марије Магдалене и других, телесна љубав која је њима овладала одједном претворила у божанску?
А колико људи – можда већина – остаје готово нетакнута у свом незнању!
Не могу да одговорим ни на ово питање, као што не могу да одговорим ни на нека друга питања „Зашто?“ и „Шта да се ради?“.
И сам сам приметио да се они који су обдарени неком врстом уметничког талента брже инспиришу у духовном животу од оних који немају такве дарове и који понекад и не знају шта значи инспирација.
Али, када смо се у разговору са Светим Силуаном дотакли ових питања, тада су се срушиле све теорије.
Питање је постављено овако: „Речено је да човек може да поседује одређене способности и таленте. А ако нема тих талената, шта онда да ради? Он ништа не разуме, ништа не тражи, ни за чим не жеђа.“
А онда смо се заједно са Светим Силуаном усредсредили на проблем поробљених страстима.
За неке, страсти попримају сувише насилан облик који помрачује ум, и човек „чини оно што неће“ (Римљанима 7:16), како каже апостол Павле.
И приметили смо извесне чињенице када су неки монаси, подвижничким трудом, успели да укроте свој карактер – насилан, буран, страсан – и постану кротки и мирољубиви људи: више и од оних који су по природи били такви.
У овом разговору питао сам старца Силуана: – Заиста би се рекло да је боље прво надвладати страсти, па онда кренути у борбу за чистоту живота коју предлажу Христове заповести.
Рекао је: – Да, они који се боре са својом страсном природом имају неку предност, јер за њих ово питање поприма трагичан облик и носи егзистенцијалну напетост.
Али ако узмемо пример Пресвете Богородице, онда се све те наше теорије руше.
Она је увек била кротка и мирољубива по природи и тиме је постала способна да прими Божанску Реч.
Без икаквих страсних бура, од детињства је била у молитви и достигла највише мере савршенства.
Ако се, не поседујући страсти и не страдајући од њихове насилне силе, Пресвета Богородица уздигла до таквог степена кротости и светости, онда се испоставља да уопште није нужно бити носилац великих страсти, сумњи и, уопште, трагичних унутрашњих сукоба.
ИЗВОР: https://www.youtube.com/watch?v=IeMO4C-TrvM
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 12.08.2022.
