Међу руским светитељима новијег доба, Свети Серафим Саровски заузима посебно место као подвижник, прозорљивац и богослов. Његова духовна порука, иако једноставна речима, дубока је по сили и благодати. У средишту његовог учења налази се мисао која је постала духовни путоказ за многе генерације:
„Циљ хришћанског живота јесте стицање Духа Светога.“
Овај кратак исказ, попут муње, открива суштину хришћанске аскезе и молитве. За Серафима, пост, молитва, милостиња, бдење и друге врлине нису саме себи циљ, већ путеви ка једном једином циљу – да се човек сједини са Богом кроз присуство и дејство Светога Духа у срцу.
„Молитва, пост, бдење и свако друго хришћанско дело, ма колико било добро по себи, не представљају циљ хришћанског живота. Истински циљ хришћанског живота је стицање Духа Светога Божијег.“
Тиме Свети Серафим није умањивао значај подвига – напротив, он их је сматрао нужним као духовна оруђа. Али указивао је да сви ти напори морају бити прожети благодаћу и да им је једина истинска вредност у мери у којој нас уводе у заједницу са Духом Божијим.
Најпознатији тренутак у житију овог светитеља јесте његов разговор са Николајем Александровичем Мотовиловим. Тај разговор, вођен у шуми једног зимског дана, постао је својеврстан богословски бисер православне духовности. Док је Серафим говорио о дејству Духа Светога, Мотовилов је осетио необјашњиву топлину, светлост и мир, и видео лице светитеља како сија светлошћу налик сунчаној, иако је око њих падао снег. Тада му Серафим рече:
„Када је Дух Божији с нама, и у нама, ми осећамо неисказану радост и мир у души. То је оно што Апостол назива плодом Духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброта, милосрђе, вера, кротост, уздржање.“
(Гал. 5, 22–23)
Како се, дакле, стиче Свети Дух? Према Серафиму, најсигурнији пут је живот у Цркви, кроз Свете Тајне и непрестано призивање Божјег имена. Светитељ наглашава неколико корака:
Молитва – не само дугачка, већ честа, дубока и срдачна.
Призивање имена Исусовог – јер „Име Исусово отерује демоне, а доноси мир“.
Смирење и благодарност – у свему захваљивати Богу, и у радости и у страдању.
Чување унутрашњег мира – јер, како каже Свети Серафим:
„Стекни мир у души, и хиљаде око тебе ће се спасти.“
Ово последње је једна од најдубљих поука православне духовности: свет се мења не преко активизма, већ преко преображаја себе, тј свог срца. У мери у којој је човек обиталиште Светога Духа, у тој мери он постаје светлост свету.
Учимо, дакле, од Светог Серафима Саровског да хришћанство није философија, ни морализам, него живот у Светоме Духу. Он нас позива на унутрашњу трезвеност, на литургијски живот, на смирење и љубав, јер Дух Свети не борави у срцу које осуђује, мрзи или живи у немиру.
Стицање Духа Светога није дато само светима, већ је то призив свакоме ко се зове хришћанином. То је истински живот у Христу – живот у благодати, у радости, у тишини и у сили.
„Где је Дух Господњи – тамо је слобода.“
(2. Кор. 3, 17)
