Видим, одлазиш у цркву.

Не занима ме шта ћеш у њој радити иако мислим да ћеш се молити.
Нимало не марим за то хоћеш ли стајати испред олтара или тамо код врата,
хоћеш ли се молити седећи или клечећи, погнуте главе или затворених очију
или ћеш буљити у икону на олтару, ударати се у прса, мицати усне,
шапутати речи молитве или пребирати бројаницу међу прстима.
Све су то спољашње и једноставне радње којима није тешко преварити човека.

Чекам те напољу!

Када изађеш из цркве и вратиш се међу људе, припреми се за сусрет са мном.
Тада ћу те немилосрдно пратити, посматрати, судити а можда те и осудити.
Имам право то учинити.
Наиме, желим знати
јеси ли у цркви заиста разговарао са Богом или си се само Њиме поигравао.
Желим се уверити – чини ли молитва човека заиста другачијим и бољим?

Уверим ли се да си

охол,

похлепан,

себичан,

свадљив,

увредљив,

завидан,

брбљив,

површан

знаћу да ти молитва не ваља.

Уверим ли се да у

породици,

на послу,

у школи,

трговини,

аутобусу,

на улици,

не знаш с људима разговарати,
знаћу сигурно да не знаш ни са Богом разговарати.

Ако неко непрестано треба да те теши и хвали, знаћу да у цркву ниси ишао ради Бога, да би га славио
већ да би обожавао себе.

Али, буду ли твоје усне изговарале речи

мира,

радости,

поверења и утехе,

буду ли твоје очи отворене за невољу ближњег,
буде ли твоја рука подизала немоћне,
буде ли твоје срце имало разумевања за друге,
буде ли опраштало и љубило,
знаћу да си у цркви заиста разговарао са Богом.

Чекам те напољу!

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име