Никад не требамо мислити о другом да ће му Бог дати неко зло или да ће бити кажњен за свој грех. Таква мисао, без да смо свесни како, доноси велико зло.
Много пута кажемо другом: „Зар се не бојиш Божије Правде? Зар се не бојиш Његове казне?“
Други пут кажемо: „Не може тако, примићеш казну од Бога за то!“
Или кажемо: „Боже не казни га због тога што ми је учинио“ или „Нек му се не деси ( нека ствар)“
У СВИМ ОВИМ СЛУЧАЈЕВИМА ИМАМО ДУБОКУ ЖЕЉУ ДА СЕ КАЗНИ ДРУГИ.
Уместо да признамо да нам је бес грешка, ми испољавамо љутњу на други начин, а тобоже, молимо Бога за њега. Тако, заправо, ми проклињемо брата. Или када, уместо молитве, кажемо:
„Наћи ћеш то и то од Бога. Платиће ти Бог за то што си ми учинио“ и тада му опет желимо казну од Бога.
Чак и када кажемо: „Нека… види Бог“ намера наше душе, на један мистични начин, утиче на душу нашег ближњег, и њему се дешава зло.
