Са великим поносом, „Чудо“ вам представља први – колико нам је познато – превод на српски језик дела „Исповест“ које је Свети Патрик написао пред крај живота желећи да опише свој животни пут.

За Светог Патрика и његов култ у Ирској знају сви поштоваоци ове земље и ирске музике. Мали број православних је свестан да је Свети Патрик, пошто је преминуо почетком 5. Века, и наш светитељ.

Сличности Срба и Келта, који су некад насељавали ове просторе, није мала. О православним коренима Келта тешко је говорити, а не поменути личност светог Патрика. Управо за њега везују се почеци монаштва не само на Острву, већ у великом делу Западне Европе.

Овај утемељивач келтског монаштва заслужан је за касније експедиције келтских монаха и ненасилно покрштавање многих народа, а пре свега самих Ираца.Свети Патрик је највећи просветитељ Ирске. 

Рођен је око 390. године у хришћанској аристократској породици, у Шкотској. Иако је формално био Хришћанин, није био посвећен вери нити је водио хришћански живот. Младост је провео у лагодном животу, све док у својој шеснаестој години није био заробљен од стране ирских пирата, који га продају као роба. Управо то ропство потпуно га је преобратило. Посветио се Богу, молитви, и подвизавању, не знајући којим ће правцем кренути његов живот даље.

Ирска у том периоду није била хришћанска земља. Већина народа била је одана паганској традицији, било је доста мистичних култова, а велики ауторитет имали су друиди и њихова “магија“. У оваквој атмосфери свети Патрик, постављен за Епископа у Ирској, креће да проповеда веру у Христа. Проповедао је са великим успехом. Многа сведочанства говоре да је чинио чуда и био прозорљив.

Ирска је покрштена без проливања крви. Свети Патрик је успео да осим народа, у хришћанство преобрати и краљевску свиту. Тадашњи краљ Лојгуир и његови дворјани били су сведоци многих чуда које је свети Патрик извео у својеврсном двобоју са незнабожачким друидом, који се залагао за то да свети Патрик буде убијен. Када га је својом вером и мудрошћу победио у двобоју, придобио је краља и тада је Хришћанство званично признато у Ирској.

Неуморно је проповедао наредних 50 година. Осим што је проповедао, он је заиста и живео строгим аскетским животом. Пре него што је почео своје мисионарење у Ирској, свети Патрик се 40 дана припремао постом и тиховањем, у пећини на брду у Ирској. Он је строгим аскетским начином живота установио основу за даљи развој келтског монаштва. Од бројних чуда које је чинио, највише се говори о томе да је из Ирске протерао змије. Да ова прича није празна легенда доказано је бројним пропалим покушајима да се поново тамо настане.

Свети Патрик је данас национални празник у Ирској, али се прославља и у другим земљама у свету. Прославља га ирска емиграција у САД и Аустралији, али и у неким земљама где не живе Ирци али се поштује традиција овог народа. У Русији се сваке године одржава парада на дан светог Патрика слична оној која се тај дан одржава у Даблину, а у Србији је тог дана већ традиционалан концерт групе Orthodox Celts.

 

„ИСПОВЕСТ“

1

Моје име је Патрик. Ја сам грешник, једноставан сеоски човек и најмање верник. Многи ме гледају са висине. Мој отац је био Калпорније. Био је ђакон; отац му је био Потит, свештеник, који је живео у Bannavem Taburniae (није најјасније које данашње место је носило тај назив, п.п.). Тамо је био очев дом и ту сам био одведен у заробљеништво (заробили су га гусари, п.п.). Имао сам у то време око шеснаест година. У то време нисам познавао правог Бога. Био сам заробљен у Ирској, заједно са хиљадама других. То смо заслужили, јер смо се удаљили ​​од Бога, а заповести Његове нисмо држали. Нисмо хтели да слушамо наше свештенике, који су нас саветовали како да се спасемо(Данило 9:5-6 Грешили смо и понашали се покварено, били смо опаки, бунили се и окренули се од твојих заповести и законâ. 6 Нисмо слушали твоје слуге, пророке, који су у твоје име говорили нашим царевима, поглаварима, праоцима и свему народу земље“, п.п.) Господ наведе на нас силни гнев свој, и расеја нас међу многе народе до краја земље. Међу странцима се видело колико сам мали.

2

Тамо је Господ отворио моју свест о недостатку вере. Иако је то дошло касно, препознао сам своје пропусте. Тако сам се свим срцем обратио Господу Богу свом , и он је погледао на моју нискост и смиловао се мом младалачком незнању. Чувао ме је пре него што сам га упознао, и пре него што сам дошао до мудрости и могао да разликујем добро од зла. Штитио ме је и тешио као отац ради за свог сина.

3

Зато не могу да ћутим – нити би то било добро – о тако великим благословима и таквом дару који је Господ тако љубазно дао у земљи мог заточеништва. Тако можемо да узвратимо на такве благослове, када се наши животи промене и упознамо Бога, да хвалимо и сведочимо његова велика чуда пред сваким народом под небом.

4

То је зато што другог Бога нема, нити ће га икада бити, нити га је икада било, осим Бога Оца. Он је онај који није рођен, Онај без почетка, Онај од кога долазе сви почеци, онај који све одржава у постојању – то је наше учење. И његов Син, Исус Христос, ког сведочимо је одувек, од пре почетка овог века, био са Оцем на духовни начин. Рођен је на неописив начин пре сваког почетка. Све што можемо да видимо и све што је изван нашег видокруга, настало је кроз њега. Он је постао људско биће и, победивши смрт, дочекан је на небеса код Оца. Отац му је дао сву власт над сваким бићем и небеским и земаљским и испод земље. Нека сваки језик призна да је Исус Христос, у кога верујемо и кога чекамо да нам се врати у блиској будућности, Господ и Бог. Он је судија живих и мртвих, свакога награђује по делима. Он је великодушно излио на нас Духа Светога, дар и обећање бесмртности, који чини вернике и оне који слушају да буду деца Божија и санаследници Христа. Ово је онај кога признајемо и обожавамо – један Бог у тројству светог имена.

5

Рекао је преко пророка: „Позови ме у дан невоље своје, и ослободићу те, и прославићеш ме.“ Опет је рекао: „Питање је части открити и сведочити пред другима дела Божија.“

6

Иако сам по много чему несавршен, желим да моја браћа и рођаци знају какав сам заиста, како би могли да виде шта је то што инспирише мој живот.

7

Не игноришем доказ мог Господа, који сведочи у псалму: ‘Ти уништаваш оне који говоре лаж.’ И опет каже: ‘Уста која лажу убијају душу.’ И исти Господ каже у Јеванђељу: „Али ја вам кажем да ће људи на Судњи дан одговарати за сваку реч коју неодговорно изговоре. Јер, твоје ће те речи или оправдати или окривити.“

8

Зато бих се са страхом и трепетом силно плашио ове реченице тог дана где нико не може избећи, нити побећи, али ће сви дати потпуни рачун за најмањи грех пред судом Господа Христа.

9

Зато сам дуго мислио да напишем, али до сада сам оклевао, јер сам се плашио шта ће људи рећи. То је зато што нисам учио као други, који су подједнако добро испијали и закон и свете списе, и никада од детињства нису морали да мењају свој начин говора, већ су увек постајали све бољи и бољи у томе. У мом случају, међутим, мој говор и речи су преведени на страни језик, као што се из мојих списа лако може видети какве сам стандарде подучавања и учења имао. Као што се каже: „Мудар се познаје кроз говор, разумевање, знање и проповедање истине.“

10

Међутим, иако у мом оправдању има истине, то ме не води никуда. Сада, у старости, желим да урадим оно што нисам могао у младости. Моји греси су ме тада спречили да заиста схватим оно што сам прочитао. Али ко ће да ми верује, чак и да поновим оно што сам рекао раније? Био сам заробљен као младић, посебно недорастао у погледу способности да говорим, и пре него што сам знао шта треба да тражим, а шта да избегавам. Зато данас црвеним и плашим се да разоткријем свој недостатак искуства, јер не могу да се изразим кратким речима које бих желео у срцу и души.

11

Да сам добио исту шансу као и други људи, не бих ћутао, каква год била награда. Ако се некима учини да сам отишао предалеко, са својим недостатком знања и мојим још споријим језиком, ипак је речено: „И језик мутавих говориће брзо и разговетно.’ Колико још више би требало да желимо да урадимо ово што је, како је речено, спасоносно писмо Христово до краја земље. Иако није добро изражено, ипак је ово писмо искрено и снажно написано у вашим срцима, не мастилом, већ духом Бога живога. Дух је сведок да и оно што је са села ствара Свевишњи!

12

Дакле, ја сам пре свега једноставан сеоски човек, избеглица и неучен. Не знам како да обезбедим будућност. Али ово знам поуздано, да сам, пре него што сам призван, био као камен који лежи дубоко у блату. Тада дође Онај који је моћни и по својој милости ме извуче, и подиже ме и постави ме на сам врх зида. Зато морам гласно да кличем Господу за тако велика његова добра дела, овде и сада и заувек, која људски ум не може да измери.

13

Зато се дивите, сви велики и мали који се Бога бојите! Ви добро образовани људи од ауторитета, слушајте и пажљиво испитајте ово. Ко је онај који је призвао „лудог“ као што сам ја између оних за које се види да су мудри и искусни у праву и моћни у говору и у свему? Ако на мене највише гледају, ипак ме је Он, пре других, надахнуо да верно служим народима са дивљењем и поштовањем и без кривице: народима којима ме је довела љубав Христова. Његов дар је био да проведем свој живот, ако сам тога достојан, у служењу у истини и са понизношћу до краја.

14

У познавању вере у Тројицу и не допуштајући да је опасности зауставе, исправно је објавити дар Божији и његову вечну утеху. Исправно је верно и без страха ширити име Божје, да и после смрти оставим нешто вредно хиљадама своје браће и сестара – деце коју сам крстио у Господу.

15

Уопште нисам заслужио да ми Господ да тако велику милост, после невоља и невоља, после заточеништва, и после толико година међу тим народом. Било је то нешто чему се кад сам био млад нисам надао, нити размишљао.

16

Након што сам стигао у Ирску, чувао сам овце сваки дан и често сам се молио током дана. Све више се повећавала љубав према Богу и моје осећање страхопоштовања пред Богом. Вера је расла, а мој дух се покренуо тако да сам се за један дан помолио и до сто пута, а ноћу можда исто. Остао сам чак и у шуми и на планини, и устајао да се помолим пре зоре по снегу и леду и киши. Никада се нисам осећао лоше због тога, нити сам се осећао лењ – као што сада схватам, дух је тада горео у мени.

17

Тамо сам једне ноћи у сну чуо глас који ми је говорио: „Добро си постио. Врло брзо ћеш се вратити у своју родну земљу.” После кратког времена поново сам чуо да ми неко говори: „Види – твој брод је спреман“. Није било у близини, већ добрих двеста миља даље. Никада нисам био на том месту, нити сам некога познавао. Па сам тада побегао и оставио човека са којим сам био шест година. У сили Божијој сам отишао – Бог који је окренуо правац мог живота ка добру. Нисам се ничега плашио док сам био на путу до тог брода.

18

Оног дана када сам стигао, брод је требало да напусти место. Рекао сам да морам да испловим с њима, али капетан није био тиме задовољан. Он је непријатно и љутито одговорио: „Да се ​​ниси усудио да пођеш са нама.“ Када сам то чуо, напустио сам их и вратио се у колибу где сам имао конак. Почео сам да се молим док сам ишао; и пре него што сам завршио молитву, чуо сам да један од њих гласно виче: „Хајде брзо – људи те зову!“ Одмах сам се вратио, а они су почели да ми говоре: „Дођи, вероваћемо ти. Докажи да си наш пријатељ на било који начин који желиш.” Тог дана сам одбио да им сишем груди (чин прихватања заштите другог уобичајен у морепловству тог доба, п.п.), због свог поштовања према Богу. Били су пагани, и надао сам се да би могли доћи до вере у Исуса Христа. Тако се  десило да сам ипак пошао са њима и одмах смо испловили.

19

После три дана стигли смо до копна, а онда смо двадесет осам дана путовали кроз дивљину. Понестало је хране и обузела их је велика глад. Капетан се окренуо према мени и рекао: „Шта ћемо са овим, хришћанине? Кажеш нам да је ваш Бог велики и свемоћан – зашто се не молите за нас, пошто смо у лошем стању од глади? Нема знакова да ћемо негде наћи људско биће!“ Тада сам им рекао са извесном увереношћу: „Обратите се са вером свим својим срцем ка Господу Богу мом, јер за њега ништа није немогуће, да вам он да храну – довољно да се преситите! Изобиље Његово је свугде.” Уз Божију помоћ, то се и догодило! На путу нам се пред очима појавило крдо свиња! Убили су многе од њих и ту су остали две ноћи и били су потпуно обновљени, чак су и пси били сити. Многи од њих су успут ослабили и остали полуживи. После овога су одали највећу захвалност Богу, а ја сам био почаствован у њиховим очима. Од данас су имали доста хране. Нашли су и мало дивљег меда и понудили ми га. Међутим, један од њих је рекао: „Овај мед мора бити принет на жртву боговима“. Хвала Богу, од тада па надаље нисам пробао ништа од тога.

20

Исте ноћи док сам спавао, Сатана ме је снажно ставио на искушење – памтићу то док сам жив! Као да је огромна стена пала на мене, и изгубио сам сву снагу у удовима. Иако сам мало знао о животу духа у то време, како сам знао да позовем Илију (Хелиоса)? (многострука игра речи и значења Светог Патрика – док је Господ издисао на крсту, присутни су од дозивања Оца („Ели…“) помислили да „зове Илију“; нешто касније у спису,у 60-тој глави, назива Христа „сунцем“; п.п.)

Док су се те ствари дешавале, видео сам како сунце излази на небу, и док сам дозивао „Хелије! Хелије!“ свом снагом паде на мене сјај сунца; и одмах, сва та тежина је скинута са мене. Верујем да ми је помогао Христос Господ, и да је његов дух завапио за мном. Верујем да ће тако бити кад год сам под стресом, као што јеванђеље каже: „У онај дан, сведочи Господ, нећете ви говорити, него Дух Оца вашег који говори у вама. ”

21

Поновило се после много година да сам опет био заробљен. Прве ноћи када сам био са њима, чуо сам божански одговор који ми је рекао: „Бићеш са њима два месеца“. Овако је било: шездесете ноћи ослободи ме Господ из њихових руку.

22

Док смо још били на путу, Господ је давао храну, ватру и склониште сваког дана све док десетог дана нисмо срели неке људе. Као што сам већ поменуо, путовали смо двадесет осам дана кроз дивљину. Исте ноћи када смо срели људе, остали смо без хране.

23

Неколико година касније поново сам се срео са родитељима у Британији. Дочекали су ме као сина и молили су ме да их, после свих невоља које сам прошао, никада више не напустим. Док сам био тамо, видео сам, у ноћној визији, човека који се звао Победник како долази из Ирске са толико писама да се нису могла пребројати. Дао ми је једно од ових, и ја сам прочитао почетак писма, глас ирског народа. Док сам читао почетак писма, учинило ми се да у том тренутку чујем глас оних који су били поред шуме Воклут, близу западног мора. Они су као у један глас повикали: „Молимо те, свети дечаче, да дођеш и поново ходаш међу нама“. Ово ме је дубоко дирнуло у срце и нисам могао даље да читам. Тада сам се пробудио. Хвала Богу, после много година Господ им је дао оно за шта су призивали.

24

Још једне ноћи – не знам, Бог зна, да ли је то било у мени или поред мене – чуо сам ауторитативне речи које сам могао да чујем, али их нисам разумео, све док на крају говора није постало јасно: „Онај који дао је живот свој за вас, он је тај који говори у вама”; и пробудих се пун радости.

25

Други пут сам видео у себи једног који се молио. Као да сам био унутар свог тела, а чуо сам изнад себе, односно изнад мог унутрашњег Ја. Молио се снажно, са уздасима. Био сам задивљен и зачуђен, и размишљао сам ко се молио у мени; али на крају молитве било је јасно да је то Дух. Тада сам се пробудио, и сетио сам се апостола који је рекао: „Тако нам и Дух помаже у нашој слабости. Ми не знамо за шта треба да се молимо, него се сâм Дух неизрецивим уздасима заузима за нас..“ И опет: „Господ је наш заступник и залаже се за нас.“

26

Једном су ме неки моји претпостављени ставили на искушење. Дошли су и поставили моје грехе наспрам мог напорног рада као епископа. То ме је јако погодило, толико да је изгледало да ћу пасти, и овде и у вечности. Али Господ је у својој доброти поштедео обраћенике и странце ради имена свог, и снажно ме подржао када су тако лоше поступали према мени. Нисам склизнуо у грех и срамоту. Молим се да им Бог не замери овај грех.

27

Против мене су после тридесет година изнели нешто што сам већ исповедио пре него што сам постао ђакон. Десило се да сам једног дана, када сам се осећао анксиозно и утучено, са својим веома драгим пријатељем помињао неке ствари које сам урадио једног дана – тачније у једном сату – када сам био млад, пре него што сам победио своју слабост. Не знам – Бог зна – да ли сам тада имао петнаест година, а нисам тада веровао у Бога живога, чак ни као дете. У ствари, остао сам у смрти и невери све док нисам био снажно укорен и, заправо, свакодневно понижаван глађу и голотињом.

28

Моја одбрана је била да сам остао у Ирској, и то не по сопственом избору, све док нисам скоро исчезнуо. Међутим, то је било јако добро за мене пошто ме је Бог исправио, и припремио ме за оно што ћу бити данас. Тада сам био далеко другачији од овога што сам сада, и бринем за друге, и имам довољно начина да их спасем. Тих дана нисам се бринуо ни за своје добро.

29

Тако да сам оног дана када су ме оптужили они које сам горе поменуо, те исте ноћи видео у ноћној визији неки натпис пред мојим обешчашћеним лицем. Усред тога чуо сам одговор од Бога који ми је рекао: „Са незадовољством смо видели лице изабраног лишено његовог доброг имена“. Није рекао: „Видели сте са незадовољством“, већ „Ми смо видели са незадовољством“, као да се поистовећује са мном; као да је рекао „Онај ко те дотакне као да додирује зеницу мог ока“.

30

Због тога захваљујем ономе који ме је у свему учврстио, да ме не би спутао у путу који сам предузео и у делима која сам научио од Христа Господа мог. Напротив, осетио сам у себи немало снаге од њега, а моја вера је прошла испит пред Богом и људима.

31

Усуђујем се да кажем да ме моја савест не криви, сада и у будућности. Имам Бога за сведока да нисам рекао лажи у извештају који сам вам дао.

32

Али више жалим за својим драгим пријатељем, што смо морали да чујемо такав исход – оном коме сам поверио саму своју душу. Од неке браће сам сазнао пре него што је случај истражен да је стао у моју одбрану у мом одсуству. Нисам био тамо у то време, чак ни у Британији, и нисам ја покренуо ту ствар. У ствари, он је био тај који ми је из својих уста рекао: „Ево, добијаш чин епископа“. То је нешто што нисам заслужио. Како је онда могао после тога доћи да ме срамоти пред свима, и добрим и лошим, о ствари за коју ми је већ слободно и радосно опростио, као и Бог, који је већи од свих?

33

Рекао сам довољно о ​​томе. Морам да водим рачуна да не сакријем Божји дар који нам је великодушно дао у земљи мог заточеништва. Тада сам га тражио свом снагом и тамо сам га нашао, и он ме је заштитио од свих зала – у то верујем – јер његов Дух живи и ради у мени до данас. Поносан сам што могу поново да кажем о овоме. Бог зна, да ми је то неко други рекао можда не бих рекао ништа, љубави Христове ради.

 

34

Зато никада нећу престати да захваљујем мом Богу који ме је одржао верним у време мог искушења. Данас могу са поуздањем да принесем своју душу Христу Господу мом као живу жртву. Он је тај који ме је бранио у свим мојим тешкоћама. Могу рећи: „Ко сам ја, Господе, или шта је моје призвање, да си урадио са мном ово са таквим божанским присуством“? Овако долазим да славим и величам твоје име међу народима све време, где год да сам, не само у добрим временима него и у тешким временима. Шта год да ми се деси, добро или лоше, треба да их прихватим подједнако и да захвалим Богу. Показао ми је да могу да верујем у њега без поколебања и без краја. Колико год да сам незналица, он ме је чуо, тако да се у ове позне дане могу усудити да предузмем тако свето и дивно дело. На тај начин могу донекле опонашати оне за које је Господ прорекао да ће објавити његово јеванђеље у сведочанству свим народима пре краја света. То је оно што видимо да се испунило. Погледајте нас: ми смо сведоци да је Јеванђеље проповедано све до тамо где нема никога другог!

35

То је дуга прича – испричати свако своје дело, или чак његове делове. Скратићу, јер причам о томе како ме је добри Бог често ослобађао од ропства и од дванаест опасности које су претиле мом животу, као и од скривених опасности и од ствари које немам речи да искажем. Не бих желео да повредим своје читаоце! Бог зна све ствари и пре него што се десе, а ја га имам као поуздање јер ми је често давао упозорења небеским одговорима – мени, јадном сирочету!

36

Одакле ми ова мудрост, мудрост које није било у мени? Нисам знао ни колико је дана, а још мање сам познавао Бога. Откуд онда тако велики и животворни дар, познавати и љубити Бога и по цену напуштања отаџбине и родитеља?

37

И многи су ми дарови понуђени, уз тугу и сузе. Било је и оних које сам увредио, чак и против воље неких мојих претпостављених; али, пошто ме је Бог водио, нисам пристао нити пристајао на њих. Није то било мојом милошћу, већ је Бог то победио у мени, и одупро им се свима да бих могао да дођем народима Ирске да проповедам Јеванђеље. Подносио сам увреде од неверника да бих напослетку чуо мржњу упућену на мене што што сам допутовао овамо. Подносио сам многе прогоне, чак и ланце, да бих се одрекао своје слободно рођене државе зарад других. Ако будем достојан, спреман сам чак и да се одрекнем свог живота овде и сада за његово име. Ту желим да проведем свој живот док не умрем, ако ми то Господ да.

38

Веома сам дужан Богу. Дао ми је тако велику милост да се кроз мене многи људи поново роде у Богу и оживе. Такође да свуда буду рукоположени свештеници за овај народ који је у последње време поверовао и који је Господ узео с краја земље. Управо је то оно што је он у прошлости обећао преко својих пророка: „К теби ће народи доћи из свих крајева земље и рећи ће: „Заиста наши преци нису наследили, ништа осим лажних богова.“ И опет: „Учинићу те светлошћу за незнабошце, да моје спасење пронесеш до крајева земље.“

39

Тамо чекам његово обећање – он је тај који никада не вара, као што се понавља у Јеванђељу: „Многи ће доћи од истока и запада и лежаће за трпезом с Аврамом, Исаком и Јаковом у Царству Небеском.” Верујемо да ће верујући људи доћи из целог света.

40

Исправно је да треба да ловимо добро и марљиво, као што Господ упућује и поучава када каже: „Пођите за мном и учинићу вас рибарима људи.“ И опет каже преко пророка: „Ето, шаљем многе рибаре и ловце, вели Бог“ и друге такве изреке. Зато је врло исправно да бацимо своје мреже, тако да велико мноштво и многи буду уловљени за Бога. Такође да треба да постоје свештеници који ће крстити и охрабрити људе у невољи и недаћи. Ево шта Господ каже у јеванђељу: опомиње и поучава овим речима: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога духа. Учећи их да држе све што сам вам заповиједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин..“ Опет каже: „Идите по свему свету и проповедите јеванђеље сваком створењу. Који узверује и покрсти се, спашће се; а ко не верује осудиће се..“ И опет: „Ово еванђеље о царству проповедиће се по свему свету, за сведочанство свима народима – и онда ће доћи крај“ На исти начин, Господ је то прорекао преко пророка који је рекао: „И догодиће се у последње дане, говори Господ, да ћу излити Духа свога на свако тело, и синови ваши и кћери ваше пророковаће ; ваши млади људи ће видети визије и ваши старци ће сањати сне. Заиста, на слуге моје, мушкарце и жене, излићу Духа свога и пророковаће.“ И Осија каже: „Онима којима рекох: ‚Нисте мој народ,рећи ћу:“Ви сте мој народ,‘ и волећу ону коју назвах „Невољена“. На оном месту где им је речено: ‚Нисте мој народ‘, биће названи ‚синови Бога живога.“

 

41

Како се ово догодило у Ирској? Никада раније нису знали за Бога осим да служе идолима и нечистим стварима. Али сада су постали народ Господњи и названи су децом Божијом. Синови и кћери вођа Ираца постају монаси и девице Христове!

42

Пример је ово. Била је блажена Иркиња племенитог порекла, најлепша одрасла особа коју сам ја крстио. Дошла је код нас неколико дана касније. Рекла нам је да је примила вест од Божијег гласника, који јој је саветовао да постане девица Христова и да се приближи Богу. Хвала Богу, шест дана касније, ентузијастично и добро, преузела је живот какав чине све девице Божије. Њиховим очевима се ово, наравно, не свиђа. Ове жене трпе прогон и лажне оптужбе својих родитеља, а њихов број расте! Не знамо број наших људи који су тамо рођени. Поред тога, ту су и удовице и целибати. Од свега тога, они који су у ропству раде најтеже – они носе чак и страх и претње, али Господ даје милост толиким женама које му служе. Чак и када је забрањено, храбро следе његов пример.

43

Могао бих пожелети да их оставим и одем Британију. Радо бих то урадио, и спреман сам за то, да посетим своју домовину и своје родитеље. И не само то, него бих желео да одем у Галију да посетим браћу и да видим лица светих Господа мог. Бог зна да бих јако волео да то урадим. Али ја сам везан у Духу, који ме уверава да бих, ако бих ово урадио, био сматран кривим. И бојим се, такође, да ћу изгубити посао који сам започео – не толико ја колико Христос Господ, који ми је рекао да дођем овде да бих био са овим људима до краја живота. Нека буде како Господ хоће и сачува ме од сваког погрешног пута, да не згрешим пред њим.

44

Надам се да ћу урадити оно што треба. Знам да не могу да верујем себи све док сам у овом телу подложном смрти. Постоји један који је јак, који сваки дан покушава да поткопа моју веру и чедност праве религије коју сам изабрао до краја свог живота за Христа мог Господа. Тело може бити непријатељ који вуче ка смрти, односно ка чињењу оних примамљивих ствари које су против закона. Донекле знам како нисам водио савршен живот као други верници. Али признајем то своме Господу, и не црвеним се пред његовим очима. Не лажем: од младости када сам га упознао, у мени је расла љубав и страхопоштовање према Богу, и до сада сам, уз помоћ Господњу, сачувао веру.

45

Они који желе могу да се смеју и вређају. Али нећу ћутати, нити ћу сакрити знаке и чуда која ми је Господ показао и много година пре него што су се догодила. Он све зна и пре почетка времена.

46

Зато желим да без престанка благодарим Богу. Често ми је праштао недостатак мудрости и немар, и више пута се није много наљутио на мене, онога који је требало да му буде помоћник. Нисам брзо прихватио оно што ми је показао, па ме је Дух подстакао. Господ је био милостив према мени хиљаду хиљада пута, јер је видео у мени да сам спреман, али да не знам шта да радим са стањем свог живота. Било је много оних који су бранили ову мисију. Чак су ми иза леђа причали међу собом, а рекли су: „Зашто се доводи у опасност међу непријатељским људима који не познају Бога?“ Није да су били злонамерни – једноставно нису разумели, што и сам могу да сведочим, пошто сам био само неучен сељак. Заиста, нисам брзо препознао милост која је била у мени; Сада знам шта је требало да урадим тада.

47

Сада сам, дакле, обавестио своју браћу и своје саслужитеље који су ми веровали, јер сам им дао упозорења, а опомињем их и сада, да бих ојачао и потврдио вашу веру. О кад би чинили веће ствари и радили још моћније ствари! Ово ће бити моја слава, јер је мудар син слава оца свога!

48

Сви знате, и Бог зна, како сам ја од младости, у правој вери и искрености срца, живео међу вама. И према паганском народу међу којим живим, живео сам у доброј вери, и тако ћу наставити. Бог зна да ни са једним од њих нисам био превртљив, нити размишљам о томе, ради Бога и његове цркве. Не бих желео да изазивам прогон њих и свих нас; нити бих желео да се због мене хули на име Господње; јер је написано: „Тешко ономе кроз кога се хули име Господње“.

49

Знам да сам неискусан у свему. Али ипак сам се трудио да чувам себе и хришћане и девственице Христове и вернице које су ми саме од себе давале мале дарове. Када би неки од својих украса бацили на олтар, ја бих им их вратио. Били су повређени због тога што бих ово урадио. Али, због наде у вечни дар, био сам опрезан у свему, у случају да неверници из било ког разлога заробе мене или моју службу. Нити сам желео онима који нису могли да верују да дам ни најмањи разлог да говоре против мене или да ми одузму карактер.

50

Можда сам се, међутим, надао да ћу добити и најмању уплату када сам крстио толике хиљаде људи? Ако је тако, реците ми – па ћу вам је вратити. Или када је Господ мојим лошим трудом свуда поставио свештенослужитеље, а ја сам им дао ову службу бесплатно, ако бих од њих тражио да плате чак и за трошкове моје обуће – реците то против мене, а ја ћу вам вратити и више .

51

Трошим себе за вас, да бисте мене имали за се. Путовао сам свуда међу вама ради вас самих, у многим опасностима, па чак и до најудаљенијих крајева где нико није живео даље, и где нико никада није ишао да крсти и да рукополаже клирике или да приводи људе испуњењу. Само сам Божјим даром све ово марљиво и најрадије чинио за ваше добро.

52

Понекад сам давао поклоне краљевима, више него што сам плаћао њиховим синовима који су путовали са мном. Упркос томе, ухватили су мене и моје сапутнике у заробљенике, и веома су желели да ме убију, али још није дошло време. Украли су све што су нашли код нас, а мене су везали у гвожђе. Четрнаестог дана ослободи ме Господ од њихове власти; сва наша имовина враћена нам је у име Бога и зарад блиског пријатељства које смо имали раније.

53

И сами знате колико сам потрошио на оне који су били судије у тим крајевима које сам најчешће посећивао. Процењујем да сам дао не мање од цене петнаест особа, да бисте имали користи од мене, а да бих ја имао користи од вас у Богу. Није ми жао што сам то урадио, нити ми је било довољно – и даље трошим, и трошићу још. Господ је моћан, и он ми може дати да и даље трошим себе ради ваших душа.

54

Видите сада: позивам Бога као сведока у својој души да не говорим лаж. Нити бих вам писао тражећи вашу похвалу, нити из похлепе – није да се надам од било кога од вас части за себе. То је част која се још не види, али у коју се верује у срцу, то је оно што ми даје задовољство. Онај који је дао обећање је веран и никада не лаже.

55

Видим да ми је већ у овом садашњем добу Господ дао величину више него што се могло очекивати. Нисам био достојан овога, нисам био особа за коју би Господ то урадио, јер поуздано знам да су сиромаштво и несрећа више мој стил него богатство и уживање. Али Христос Господ осиромаши за нас. И ја сам јадан и несрећан. Чак и да пожелим богатство, немам га. Не покушавам да осуђујем себе, јер сваки дан постоји шанса да будем убијен или опкољен или одведен у ропство, или нешто слично. Али не плашим се ничега од овога, због обећања с неба. Бацио сам се у руке свемогућег Бога, који је владар свих места, као што пророк каже: „Пребаците своје бриге на Бога, и он ће вас подржати.“

56

Сада предајем своју душу свом највернијем Богу. За њега обављам посао представника, упркос свом мање него племенитом стању. Међутим, такве личне ситуације не утичу на Бога, и он је мене изабрао за овај задатак да бих био један од његових најмање важних слугу.

57

Зато ћу му вратити све што ми је дао. Али шта да кажем, или шта могу да обећам своме Господу? Не постоји ништа што имам што није његов дар мени. Али он познаје дубину мог срца, моје унутрашње осећање! Он зна да је довољно што ја силно желим, и спреман сам на то, да ми да да пијем од његовог путира, као што је био задовољан учинити за друге који су га волели.

58

Из тог разлога, нека Бог не допусти да дође до тога да бих претрпео губитак његовог народа који је постао његов у најдаљим деловима земље. Молим се да ми Бог подари истрајност и да ми подари да за Бога свог верно сведочим за њега све до свог одласка из овог живота.

59

Ако сам икада извео било шта добро ради Бога мога кога волим, молим да ми подари да могу пролити своју крв са овим обраћенима и заробљеницима – чак и да ми недостаје гроб за сахрану или моје мртво тело пси или дивље звери несрећно растргнули уд од удова или да их прождеру небеске птице. Са сигурношћу изјављујем да бих, да се то догодило, задобио и душу и тело. Нема сумње да ћемо у одређен дан устати у сјају сунца, односно у слави Христа Исуса нашег Искупитеља. Бићемо као деца Бога живога и санаследници Христови и бићемо обликовани по Његовом лику, јер од Њега и кроз Њега и у Њему треба да царујемо.

60

Сунце које видимо да нам излази сваки дан по његовој заповести, то сунце никада неће завладати нити ће његов сјај трајати заувек; а сви који обожавају то сунце доћи ће до лоше, бедне казне. Ми, међутим, верујемо и обожавамо право сунце, односно Христа, који никада неће пропасти. Нити ће погинути они који творе његову вољу, него ће остати заувек као што ће Христос остати заувек. Он живи са Богом Оцем свемогућим и са Духом Светим пре почетка векова, и сада и у све векове векова. Амин.

61

Изнова и изнова вам укратко износим речи своје исповести. Сведочим у истини и у великој радости срца пред Богом и његовим светим анђелима да никада нисам имао другог разлога да се вратим у тај народ из кога сам раније побегао, осим Јеванђеља и Божијих обећања.

62

Молим се за оне који верују и поштују Бога. Можда ће се десити да неки од њих погледају или наиђу на овај спис који је Патрик, грешник без учења, написао у Ирској. Нека нико од њих никада не каже да је оно мало што сам учинио или дао до знања да угодим Богу учињено из незнања. Уместо тога, можете судити и веровати у сву истину да је то Божји дар. Ово је моја исповест пре него што умрем.

Превод са: www.confessio.ie

Објављено 29.11.2021.

Превод за „Чудо“: Давор Сантрач

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име