Учитељи Цркве, свих епоха, бринући се о чистом и непатвореном црквеном животу, много пажње и труда посветили су најважнијем пољу Цркве, Светајни Цркве – Светој Евхаристији тј. Литургији.
Нама остаје само да отворимо своја срца и своје умове и да их слушамо (и послушамо). Стога ћемо из непрегледног океана мисли светих учитеља, у неколико наставака изнети по коју кап.
На самом почетку, најпре ћемо изнети вечне речи самог Господа Исуса Христа које се односе на Евхаристију и Причешће:
- Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. (Јн.6;54.)
- Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему. (Јн.6;56.)
- И кад јеђаху узе Исус хлеб и благословивши преломи га и даваше га ученицима и рече: Узмите, једите, ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова. (Мт.26; 26-28)
- Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном.
СВ. ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ, IVв.
Постоје случајеви у којима се свештеник не разликује од лаика. То је на пример, када се причешћујемо страшним Тајнама. Ми их се сви подједнако удостојавамо: не као у Старом завету, где је једно јео свештеник, а друго народ и где није било дозвољено народу да учествује у ономе у чему је учествовао свештеник. Сада није тако, него се свима предлаже једно тело и једна чаша. (…) Прикиком савршавања страшних Тајни свештеник се моли за народ, а народ се моли за свештеника, зато што речи „Са духом твојим“ не значе друго, него управо то. И молитве благодарења су такође заједничке, зато што благодарење не приноси сам свештеник, него и сав народ. Добивши најпре одговор од народа, а затим сагласност да је достојно и праведно то што се врши, свештеник почиње благодарење.
Архимандрит КИПРИЈАН КЕРН, XX в.
Причешће је узвишени моменат Евхаристије. Оно представља циљ саме тајне. Претварање Хлеба и Вина у тело и Крв Спаситеља не врши се ради самог претварања, него управо ради причешћивања свештенства и верног народа и кроз то се осећа и испуњава евхаристичност Цркве (сама реч причешће указује нам на ту заједницу која је установљена међу причесницима и Христом). Свети Јован Златоуст казује да верници, причешћујући се светим Хлебом, сједињују се једни са другима и са самим Христом.
Св. ЈОВАН КАСИЈАН, Vв.
Не смемо да се уклањамо од причешћивања Господњег због тога што себе поимамо као грешнике, него још више и више ваља са жудњом похитати к Њему ради лечења душе и очишћења духа, али с таквим смирењем духа и вером да, сматрајући се недостојнима примања такве благодати, желимо више мелема за ране наше. А ни једанпут годишње се не може достојно примити Причешће уколико се вредност, освећење и благотворност небеских тајни оцењује тако што се мисли да их могу примати једино свети и непорочни – а то мисле неки који живе у манастирима. А било би боље мислити да нас те Тајне, даривањем благодати, чине чистима и светима.
СВ. СИМЕОН СОЛУНСКИ, XV в.
Остварење сваке свештенорадње и печат сваке свете Тајне јесте свештено Причешће.
АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН, XX в.
Богослужење није само себи циљ, већ средство којим народ Божији сведочи и учествује у спасоносном чину Христовом, одн. (учествује) у новом животу у Св. Духу, (учествује) у присуству Царства Божијег у овоме свету.
Припремио Протојереј Дарко Б. Јелић
