Постоје неки људи са великим страхопоштовањем, који не познајући Писмо, када виде неког хришћанина да се често причешћује почињу да га укоравају, говорећи да само свештеници могу то да раде. И ако ти хоћеш да се често причешћујеш онда и ти кажу постани свештеник.
Таквим људима не одговарамо нашим сопственим речима, већ речима Светог Писма, светих Сабора, Светих и учитеља Цркве. Ми кажемо да се свештеничко служење састоји у томе да они приносе Божанствене Дарове и да се њиховим посредством, као органима Светог Духа, Његовим силаском врши освећење тих Дарова. А они такође заступају народ пред Богом и испуњавају друга свештенодејства, које не може да врши неко ко није посвећен у свештенички чин. Када дође време за Причешће и они сами се спремају да се Причесте, и тада се ни у чему не разликују од мирјана или монаха, сем тога што свештеници предају [Тајне], а мирјани их примају, а разлика је и у томе што се свештеници причешћују у олтару и то непосредно, без свете кашичице, а мирајни и монаси – ван олтара и то светом кашичицом.
Да је то заиста тако и да се приликом Причешћа свештеници нимало не разликују од мирјана, сведочи и божанствени Златоуст говорећи: „Један Отац нас је родио. Сви смо ми Његова страдална деца”. То јест сви смо рођени од једне мајке – светог Крштења. „Једна те иста Храна се свима даје“. То јест Крв Господња је дата свима: и свештеницима, и мирјанима. „И чак не само да нам се даје једна те иста [Храна], већ нам се даје и из исте Чаше. Јер Отац је, желећи да нас приведе нежној љубави смислио то да ми сви пијемо из једне Чаше, која представља симбол безграничне љубави“. И на другом месту Златоуст каже: „Свештеник се у неким стварима ни по чему не разликује од мирјанина. Када на пример следи причешћивање Светим Тајнама, ми се сви удостојавамо једног те истог, а не као у Старом Завету: једно је јео свештеник, а друго – непосвећено лице. Закон није дозвољавао народу да једе то што је јео свештеник. Данас већ није тако већ се једно Тело и једна Чаша нуди свима“. Другим речима, данас се под благодаћу Јеванђеља за све налази спремно на Светом Престолу једно те исто Тело и једна те иста Чаша. Симеон Солунски пише: „Сви верни треба да се причешћују. То није само служење архијереја, већ је служење у томе да се свештенодејствује то Свесвето Тело Христово и Крв и да се даје свима вернима на Причешће, јер су једино ради тога они и предодређени“.
Јов Амартол пише у књизи „О Тајнама“: „Сво саврштенство и циљ и дело [Литургије] се састоји у Причешћивању животворним и страшним Тајнама и Светињама. Зато се они најпре дају свештеницима у олтару, а затим народу који се припремио и који се налази ван олтара“.
Из овога безусловно следи да принесеним Даровима први треба да се Причесте свештеници, а затим – сав народ, сагласно свештеномученику Клименту који каже: „Да се причести епископ, а затим – презвитери и ђакони и ипођакони, и чтеци и појци, и подвижници, а од жена – ђаконисе, девице, удовице, затим – деца и тада већ сав остали народ по чину, са страхопоштовањем и без буке.“
Претходно споменути Јов каже још да онај човек који је достојан може да се причешћује сваки дан и то на исти начин како то раде свештеници, и то без разлике – оно што важи за свештенике важи и за мирјане, мушкарце и жене, децу и старце – или простије речено за све хришћане без обзира на узраст и чин.
Ти свештеници, који не причешћују хришћане који приступају божанаском Причешћу са страхопоштовањем и вером Бог осуђује као убице, сагласно написаном код пророка Осије: „А дружина је свестеничка као чета која дочекује људе, убијају на путу у Сихем, чине грдило“ (Ос.6,9). Другим речима, свештеници који су сакрили пут и вољу, и заповест Божију, и нису је објавили, убили су Сихема и починили беззакоње у народу Мојем.
Ја се само чудим и не знам да ли постоје такви свештеници који удаљују оне који приступају Тајнама. Јер они се чак нису ни замислили о томе да су речи које они сами говоре – лаж. Јер они сами на крају Литургије гласно призивају све верне, говорећи: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. То јест приђите Тајнама и причешћујте се; а затим се опет сами одричу својих речи и удаљују оне који приступају. Ја не знам како би се могло назвати овако лоше дело.
Свети Никодим Светогорац
