У време римских царева Декија и Валеријана беху у јерменском граду Мелитини два честита официра: Неарх и Полијевкт. Они се спријатељише, и њихова међусобна љубав беше тако велика, да се таква не налази ни међу једнокрвном браћом. Сваки од њих сматраше да му је живот и дисање у пријатељу. Неарх беше хришћанин, врло побожан и закону Господњем одан. А изврсни Полијевкт беше по вери незнабожац и светлошћу истине још не просвећен, ма да држаше хришћанске обичаје и украшаваше себе сваком врлином. И по свему беше родна маслина. Само му једно недостајаше: још не беше у дому Божјем. Неарх се стараше да га приведе хришћанској вери: често му је читао Свето Писмо и говорио о једином истинитом Богу, а разоткривао ништавност и гадост идолопоклонства. Али још не беше дошао, Богом предназначени, час његовог обраћења и спасења.

Утом ce поче по трговима и раскршћима читати безбожна заповест незнабожних царева, да се сви морају клањати њиховим гадним боговима; а ко се нађе до тако не чини, биће подвргнут различитим мукама и смртима. Тада се Неарх, као верни слуга Христов, поче припремати за смрт, али беше у великој тузи због друга свог Полијевкта што није успео да га преведе у хришћанску веру. Помишљаше да ће се Полијевкт уплашити царске заповести и претње, и остати до краја у незнабожачкој вери, и тако не кренути путем спасења. Веома тужан и жалостан због тога, он потајно плакаше над пропашћу брата, и много се измени у лицу, и приметно беше забринут и утучен. Када Полијевкт виде свога друга тако утучена, питаше га шта му је. Али му он не хтеде казати. To ожалости Полијевкта, јер му беше тешко да гледа друга свога тужна и утучена. И још више навали на Неарха молбама и питањима: Да те ја нечим не увредих? који ли је то мој грех према теби? шта сам то тако страшно учинио, те нећеш другу свом да опростиш? – A Heapx дубоко уздахну, и са очима пуним суза, рече: Друже, утучен сам, и душа ми се кида када помислим да ће наша љубав и пријатељство бити уништени. – Ове речи као нож ранише Полијевктово срце, и он рече: Брате, како је то могуће? Зашто говориш такве безнадежне речи? Како ће наша љубав бити уништена, када нас ни смрт раставити не може? – Неарх на то рече: To je оно, премили мој друже, што ме веома жалости, и гуши ми дух и душу. Јер растанак наше љубави тежи ми је од природне смрти. – А Полијевкт, не схватајући још о чему је реч, устаде брзо, и нежно загрливши друга, свесрдно га мољаше: Реци ми, Неарше, реци отворено, и објасни ми о каквом то растанку нашем говориш, јер ми твоје ћутање пада врло тешко. Ако и сада оћутиш и не кажеш, онда ћеш твога Полијевкта зачас видети где лежи на земљи мртав и без даха.

Тада Неарх поче говорити: Премили Полијевкте, та царска заповест, коју свуда објављују, раставиће нас и одвојити једног од другог, јер ја сам хришћанин, а ти незнабожац, и када мене поведу на смрт, ти ћеш ме се одрећи, и оставити ме. – Када то чу, благоразумни Полијевкт одмах разумеде шта Неарх хоће и, просвећен благодаћу Божјом, он стаде мислити на божанске ствари. Сети се виђења које је имао пре неколико дана, и рече: He бој се, мили мој друже Неарше! Ми се никада растати нећемо, јер у сну видех Христа, коме ти служиш, како приђе мени, скиде с мене моју одећу, и обуче ме у другу одећу, нову, веома скупоцену и прекрасну; њену вредност и лепоту немогуће је исказати; петље те одеће беху златне; па још ми даде и крилатог коња.

Чувши то, Heapx ce обрадова, и даде се на тумачење виђења: скидање старе одеће и облачење у нову означава промену живота на боље; треба да напустиш безбоштво јелинско и да се побожном вером обучеш у Христа; а крилат коњ означава брзо трчање к небу. И рече Полијевкту: Ето, већ си познао Христа, истинитог Бога. – Полијевкт одговори: А када Га то ја нисам знао? Зар нисам горео срцем, када си ми ти о Њему причао? И када си ми читао Свето Еванђеље, нисам ли се дивио речима његовим? Мени је једино недостајало име хришћанин, а усрђем и вољом ја сам био хришћанин, јер сам свагда жељно помишљао да напустим ништавне идоле и постанем слуга Христу Господу. Шта ово радимо, Неарше? Зашто јавно не покажемо нашу веру у Христа и наше исповедање Христа?

Слушајући са великим задовољством Полијевктове речи, Неарх се радоваше у души. Но бојећи се да Полијевкт не почне жалити за имањем, за женом, за децом, или за својим здрављем, стаде говорити с њим о таштини овога света и казивати му невидљива блага и славу на небесима. За мене, Полијевкте, – рече Неарх, – ни богатства, ни слава, ни војне почасти, нити ишта земаљско није узвишеније и пожељније од живота у Христу Исусу. Само Њега желим, а све остало за мене је ситно и ништавно.

– А Полијевкт, као кушајући га, рече: Зар не волиш своје садашње почасти које имаш у војсци? – Неарх одговори: Мислим да још не знаш, Полијевкте, истинску почаст и славу и непролазно блаженство, које Христос Господ уготови слугама својим.

– Полијевкт рече: Ти сматраш да ја незнам за славу и почаст и блаженство што су у Христу на небесима; a ja сматрам да сам те већ претекао на путу ка небу, јер сам, као што ти рекох, у виђењу добио царски плашт небески. Него, молим те, реци ми ово: Може ли се без хришћанских светих тајни доћи Христу и бити његов војник? Неарх одговори: He сумњај у то, верни друже, јер ни пред ким који My ce обраћа, Он не затвара врата милосрђа свог. И онима који су последњи дошли у виноград Он даје исту награду као и онима који су цео дан радили. Тако, распетом разбојнику Он отвори рај, и за мало исповедање даде му велику награду, за коју други много зноја пролише. – Чувши то, Полијевкт рече: Нека је слава Христу, истинитоме Богу! Ево, од овога часа напуштам све таштине овога света, и изјављујем да сам слуга Христов, и послужићу My како је Њему воља. Идем дакле да прочитам царску заповест, издату против хришћана и против Господа и Бога мог Исуса Христа.

Пошто то рече, отиде на трг, прочита царски указ, пљуну на њега пред свима, и исцепа га на комаде. У том виде где носе идоле у идолиште и људе како им се клањају, и најпре исмеја безумље паганско. Затим пође идолима као да им се поклони, и кад дође до њих, поче их редом дохватати, и ударати о земљу, и као крчаге разбијати у парампарче. И тако уништи дванаест незнабожачких богова. У то наиђе отац његове жене, Феликс који беше постављен од царева да мучи хришћане. Када он виде како Полијевкт разбија богове њихове, ожалости се веома, и зајеца говорећи: Тешко мени, јер се лишавам деце своје, ја који сам досада био чувен због деце, сада изненада остајем без деце! Јер нико ни од богова ни од људи неће имати милости за мог Полијевкта који ово учини. – А Полијевкт, ликујући што је поразбијао бездушне идоле, рече своме тасту. Што се узбуђујеш, оче? Ето, ја сада очигледно показах, колико су немоћни богови ваши. И ако их још имате, нека их донесу овде; и видећеш како ће их слуге Христове попљувати. – Феликс рече: Свемоћни цареви наши наредише да такве одмах убијамо, и ти си већ осуђен на смрт, јер ти погибија претстоји, и друкчије не може ни бити, јер се царска заповест ни на који начин не може изменити. Но учинићу ти толико, да отидеш дому свом и опростиш се са женом својом и децом. А светитељ рече: Каква туга за женом и децом, када не марим ни за чим земаљским, него иштем небеско, и мислим на непролазно. Ако кћи твоја хтедне поћи за мном, биће блажена; ако ли не хтедне, онда ће несрећна зло пропасти с вашим боговима. – Чувши то, Феликс плакаше за зетом својим, и говораше: Тешко мени, мили мој сине Полијевкте, јер и тебе обману чаробњачка сила Христова. – А свети Полијевкт рече: He кријем ово. Он ме позва познању истине, јер ме Он својом свемоћном десницом божанском изведе из таме на светлост, из смрти у живот, и од заблуде упути на прави пут, и удостоји ме да се назовем и будем његов војник.

Када то светитељ рече, војници га дохватише, и бише га по устима. А он и не обрати пажњу на то бијење. Уто дође и жена његова, и плакаше за њим заједно са оцем својим Феликсом. А светитељ говораше тасту своме: Неправедни служитељу поганих идола, зашто се трудиш да ме својим лукавим сузама и сузама кћери твоје одвратиш од вере Христове? Зашто плачеш за Полијевктом, када треба да много више плачеш за собом, јер ћеш бити предан вечном огњу зато што служиш пролазним царевима? – А жена светитељева, Павлина, јецајући говораше му: Шта то би с тобом, драги мој мужу, Полијевкте? Како се превари и шта те побуди да разбијеш дванаест богова наших? А свети јој одговори смешећи се: Када ја један победих и разлупах дванаест богова твојих, онда ти већ немаш коме да прибегнеш, остала си без богова. Послушај ме, Павлино, и познај јединог истинитог Бога, који је на небу, и Њему се поклони, и постарај се да овај привремени живот промениш за вечни. – Док ово и много друго светитељ говораше жени, многи од нехришћана који ту стајаху бише тронути сладошћу његових речи, и познаше истину, и обратише се Христу.

Скупише се и градске судије са свима саветницима. И изведоше светог Полијевкта на суд. Потрудише се да га најпре ласкама, а затим претњама, врате опет злочестивом идолопоклонству. И кадахвидеше да је све то узалуд, донеше смртну пресуду да буде мачем погубљен. А светитељ иђаше на смрт с радошћу неисказаном, и казиваше народу који иђаше поред њега, да разговара с неким пресветлим младићем, који га крепљаше и говораше му да заборави све светско. И нико не могаше, осим светог мученика, видети тог младића. А кад мученик угледа међу народом блаженог Неарха, друга свог, и по Богу оца, довикну му: Спасавај се, мили друже мој; сећај се савеза љубави утврђеног међу нама! – To беху његове последње речи. Онда преклони под мач свету главу своју, и крсти се у својој сопственој крви, јер би посечен за Христа Исуса, године 259.

Овај свети Полијевкт би први мученик у јерменском граду Медитини – на умножење земаљске а на попуњење небеске Цркве, a y част и славу Христа Бога, који је глава небоземне Цркве, коме са Оцем и Светим Духом приличи свака част и слава кроза све векове, амин.

СПЦ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име