Господ је Својим ученицима рекао: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт 16,24).

Шта значи крст свој? Зашто се тај свој крст, то јест посебан за сваког човека, уједно назива и Крстом Христовим?

Крст свој: патње и страдања земаљског живота, која су сваком човеку – његова лична.

Крст свој: пост, бдење и други благочестиви подвизи, којима се тело смирава и покорава духу. Ови подвизи треба да одговарају силама сваког човека, те свако има – своје.

Крст свој: греховне болести, или страсти, које су сваком човеку – своје! Са једнима се рађамо, док се другима заразимо на путу земаљског живота.

Крст Христов је – учење Христово.

Узалудан је и бесплодан крст свој, колико год да је тежак, ако се кроз следовање Христу не преобрази у Крст Христов.

Крст свој постаје за ученика Христовог Крст Христов, јер је истински ученик Христов тврдо убеђен да над њим неуморно бди Христос, да Христос допушта његове патње као неопходан и неминован услов да би био хришћанин, и да му се ни једна патња не би приближила да то није допустио Христос, те да кроз патње хришћанин бива усвојен од стране Христа и постаје причасник Његове судбине на земљи, а потом и на небу.

Крст свој постаје за ученика Христовог Крст Христов, јер истински ученик Христов испуњавање Христових заповести сматра за једини циљ свога живота. Ове свесвете заповести постају за њега крст на коме стално распиње свог старог човека са страстима и жељама његовим (Гал 5,24).

Крст је тежак све док остаје крст свој. Када се преобрази у Крст Христов, онда постаје необично лак: јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако (Мт 11,30).

Ученик Христов правилно носи крст свој онда када зна да су му управо те патње које су му послате, а не неке друге, неопходне за образовање у Христу и спасење.

Трпељиво ношење крста свога јесте истинско виђење и свест о сопственом греху. У тој свести нема никакве самообмане. Онај ко себе признаје за грешника, и уједно ропће и вапије са свога крста, тиме доказује да површном свешћу о греху само заварава и обмањује себе.

Трпељиво ношење крста свога је истинско покајање.

Са крста твога славослови Господа, одбацујући од себе сваку помисао жаљења и роптања, одбацујући је као преступ и богохуљење.

Са крста твога благодари Господу за непроцењиви дар, за крст твој – за твој драгоцени удео, за удео да својим страдањима подражаваш Христа.

Са крста богословствуј, јер крст је истинска и једина школа, хранилница и престо истинског богословља. Изван крста нема нема живог познања Христа.

Не тражи хришћанско савршенство у људским добрим делима и врлинама. Њега тамо нема – оно је скривено у Крсту Христовом. Крст свој претвара се у Крст Христов када га Христов ученик носи са делатном свешћу о својој грешности којој је потребна казна, када га носи са благодарношћу Христу, са славословљем Христа. Од славословља и благодарења у страдалнику се јавља духовна утеха; благодарење и славословље постају најобилнији извор недокучиве и непропадљиве радости, која благодатно кипи у срцу, излива се у душу, излива се и на само тело.

Крст Христов је само по својој спољашности, за телесне очи, тешко борилиште. За ученика и следбеника Христовог он је место најузвишеније духовне насладе. Ова наслада је тако велика да потпуно заглушује патњу, те следбеник Христов сред најљућих мука осећа само насладу.

Крст је смртоносан за оне који свој крст нису преобразили у Крст Христов, који са свога крста ропћу против Божанског Промисла, хуле на њега, предају се безнађу и очајању – такви несвесни и непокајани грешници на своме крсту умиру вечном смрћу, јер се нетрпљењем лишавају истинског живота, живота у Богу. Они са свога крста силазе само зато да би душама сишли у вечни гроб, у адске тамнице.

Крст Христов узноси од земље ученика Христовог који је на њему распет. Ученик Христов, распет на крсту своме, мудрује узвишено, умом и срцем живи на небу и сазерцава тајне Духа у Христу Исусу, Господу нашем.

Ко иде за Христом, као врховни Петар и првозвани Андреј, њему је намењен крст. Ко се обраћа Христу, као разбојник, њему је удео – опет крст. У првом случају крст постаје венац, у другом он бива лествица. Али каква год да је наша ситуација, какав год образац узимали – немогуће је да будемо Христови без крста.

Крст је – знак изабраности Божије, печат Христов. Тим печатом Христос запечаћује Своје! Анђели Бога Сведржитеља изображавају тај знак на онима које Бог љуби! „Ако видиш некога“, рекао је преподобни Марко Подвижник, „да живи без мука, у сталном благостању, знај да га после смрти очекује немилосрдни суд“. Сви свети су сматрали за неспорну истину да је онога ко живи без мука – Бог заборавио. Не тражи, каже један од њих, хришћанско савршенство у људским добрим делима: њега ту нема; оно се тајанствено чува у Крсту Христовом! Каква год добра дела да су чинили свети, они су их сматрали недовољним и несавршеним уколико их не овенча Крст Христов, уколико их не запечати и не осведочи печат Христов. Путем који чува херувим проћи ће само они који уз себе буду имали рукописе запечаћене Христовим печатом.

 

 

Свети Игњатије Брјанчанинов, Енциклопедија православног духовног живота, Образ светачки, Београд 2005.

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име