Свети Евменије још у младим годинама угоди Богу својим врлинским животом, јер иђаше тесним путем који води к небу, слушајући речи Господње: Навалите да уђете на тесна врата (Лк. 13, 24). Ко хоће да уђе на та врата, дужан је скинути са себе два тешка бремена: бреме имовине и бреме тела. Евменије се ослободи имања кад га га раздаде сиромасима, знајући да је богатоме тешко ући у царство Божије. Јер ко, оптерећен бригом око богатства, може ући на тесна небеска врата? Господ даде добар савет ономе младићу који га упита о вечном животу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу (Мт. 19, 21). Ко служи мамону, не може служити Богу; ко је натоварен бременом богатства, неће проћи кроз уска врата небеска, као што камила не може проћи кроз иглене уши. Ко жели да се провуче кроз тесно место, мора скинути са себе не само бреме него и одећу; тако и онај који жели да буде на небу, раздаје сиромасима не само сувишак свога имања, као непотребно бреме, него и оно што му је најпотребније, ла чак и одећу која му покрива тело, подражавајући тиме Господа.
Такав управо беше свети Евменије: он све сматраше за ђубре, свега се одрече, све остави, да би за Христом ишао, и Њега нашао и стекао. Имање скинувши са себе као одећу, он одену њиме сиромахе, наге и невољне; себе пак ослободивши од сваке наклоности према земном, он ступи на тесни пут сиромаштва, провлачећи се кроз уска врата која воде ка небеском богатству. Преподобни Евменије скину са себе и друго бреме – бреме тела, када подвизима, трудовима, уздржањем, постом, бдењем умртви своје удове и осуши себе, клонећи се сваког угађања телу и сластољубља: јер, по речима светог апостола, сваки који се бори од свега се уздржава (1 Кор. 9, 25). Он се уздржавао од свега што гоји тело, одебљује мисао и порађа страсти. Он не даде сна очима својим, док не очисти душу и тело од страсти и постаде обитељ Светога Духа. Тако, скинувши са себе оба тешка бремена: и бреме имања и бреме телесних страсти, он постаде способан да прође уским путем и кроз тесна врата, који воде у живот вечни.
Пошто врлинско живљење светог Евменија сијаше као светионик и беше свима на корист, он би изабран и узведен на престо Гортинске цркве. Ту он као свећа стојећи на светњаку, просвети своју паству, као сунце обасјавајући Цркву Христову својим делима и поукама: јер светлости света доликује да делима претходи речи, као што светљење претходи светњаку. Тако и свети Евменије, седећи на свом епископском престолу, учаше своју духовну децу најпре делом: својим чистим богоугодним животом он беше узор своме стаду, а затим их поучаваше и речју. Прво, он сам постаде светлост, па затим просвети друге; сам се дан и ноћ поучаваше у закону Господњем, и онда друге учаше томе; сам он живљаше свето, и тако друге освећиваше; најпре сам стече чисту савест, па тако очишћаваше и савест других. Беше он и веома милостив, сагласно имену своме Евменије, што значи милостиван, и живот његов бејаше препун милосрдних дела. Он беше отац сиротама, богатство ништима, давалац искачима, утешитељ жалоснима, исцелитељ болнима, и предиван чудотворац. Једном он молитвом умртви огромну змију која се беше устремила на њега. Но још веће чудо учини он сатрвши паклену змију – ђавола, победивши га молитвом и одагнавши га од повереног му стада Христовог. И не само у Гортину, него и у Риму он војева против демона: јер дошавши у Рим он задиви многе својим знамењима и чудесима: изгна из људи нечисте духове, болеснике исцели, и измири непријатељски завађене и разљућене. После тога он би и у Тиваиди, где он у време суше молитвом низведе дажд с неба. Тамо он и сконча у миру, прешавши из временог живота у живот вечни и бесконачни. Његово свето тело би пренесено у Гортин, место његовог епископског престола, и тамо чесно погребено.
СПЦ