У Службенику православне цркве постоји једна трагично свечана молитва, којом се свештеник моли Богу да спасе народ од ОСАМ великих зала, и то: од глади, проказе, потопа, земљотреса, огња, мача, нашествија туђинаца (рата) и међусобне борбе (револуције).
Глад је дакле стављена на прво место. Ову су молитву саставили свети људи пре много векова. Писано је по искусној важности као и онда, као и свакада. Ако народ има хлеба, надживеће свако од осталих седам зала; ако ли нема, пропашће под ударом ма кога од њих удруженог са глађу.
Хлеб је основни услов телесног живота људи. Српски сељаци под хлебом разумеју храну у опште. Када се кумови, сватови, или гости позивају на ручак, домаћин говори: Изволите да једете хлеба! Тако он говори једно из скромности а друго из народног убеђења, да је ХЛЕБ главна храна а све остало додатак. У Светој Књизи стоји написано: “Хлеб крепи срце човека”. Неки савремени лекари не слажу се с тим. Но наши ратници потврђују реч Свете Књиге. Причали су: кад су нам у борбама давали само сухи хлеб, таин, ми смо се осећали задовољни и снажни. А месо без хлеба кроз тричетири дана тако нам је огадило, да га нисмо могли ни гледати. Енглез не може да ратује без меса, Кинез без пиринча, Француз без вина, а Србин без хлеба.