Дође монах из пустиње међу људе и донесе један завежљај. То беше грумен дијаманата завијен у лист смоквин увео.
И држаше монах завежљај у руци, а својим дрхтавим гласом описиваше нађени грумен дијаманата, што беше у листу смокве увелом:
– Када се једна страна овог камена окрене ка створењима и стварима, сва створења и ствари на земљи заблистају се лепотом, која превазилази све њихове жудње и снове.
– Покажи нам га! – повикаше људи. Но монах као да не чу, продужаваше:
– Када се друга страна окрене ка гробовима, они се отварају и мртви се виде живи као и живи.
– Покажи нам га! – још јаче повикаше људи. Но, монах као да не чу, продужаваше:
– Када се трећа страна окрене ка духовном свету, толика светлост блесне од камена, да и Сунце и звезде и све ствари доле и горе ишчезну као у потопу од те светлости.
– Aх, покажи нам га! – јако и гневно повикаше људи. А монах рече:
– Не могу да вам га покажем. Јер не може да се извади из овог листа, док се он не подере.
Насмејаше се људи хохотом, и повикаше:
– Па тај лист је иначе увео, а и да није увео, не вреди ништа према вредности коју носи у себи.
Озбиљан беше монах и дрхтав беше глас његов, па одговори:
– Ви велите, да овај лист смоквин увели не вреди ништа, ја вам велим да он вреди таман онолико колико и ваше тело према драгом камену, који се крије у њему.
И наједанпут подера монах онај лист увели и показа драги камен.
И сва уста замукоше задуго. И све очи видеше и уверише се да прича монахова беше истина.
А када се разиђоше, свак осећаше, да у себи носи онај пречудни драги камен, што га монах беше нашао у пустињи. И беху радосни.
Мисли о добру и злу

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име