СВЕТЕ БУДАЛЕ: ЛУДОСТ И МОНАШТВО

БЕЗУМЉЕ И МОНАШТВО

Свето безумље је скоро увек у блиској историјској вези са монашким заветом; заиста, готово би се могло рећи да историја лудости Христа ради није ништа друго до историја монаштва под извесним описом.

Нису сви монаси били свети јуродиви нити су сви свети безумници били монаси, али два облика следовања Христу имају заједничку инспирацију и могу се са правом проучавати заједно.

Света лудост се први пут појављује на Истоку међу оцима оснивачима хришћанског монаштва као једна блистава зрака „источне светлости“ који је синула почетком четвртог века са Антонијем, Пахомијем и осталима.

Књижевност раног монаштва нам даје примере две различите, иако блиско повезане, врсте „свете немудрости“ – светог идиотизма и безумља Христа ради.

Оба су хваљена као аутентични изрази монашког духа.

Термин idiotes на грчком означава човека који „гледа своја посла“, без посебне јавне функције или вештина. Слично, латински idiota значи рустичног, човека дивљине, без образовања и дисциплине, неписменог.

Нови Завет описује апостоле Петра и Јована као „необразоване, обичне људе“ (Дела 4:13) који су ипак имали способност да проповедају Јеванђеље са јасноћом и жаром. У настојању да остваре истински апостолски живот у пустињи, оци монаштва су постали акутно свесни харизме, дарова Духа Светога простим и необразованим и препоручују нас мудрости „идиотских“ пустињских отаца која милошћу Божијом понижава светски мудре и разборите.

Свети Атанасије (око 296-373) у свом „Житију Светог Антонија“ (251-356), том „савршеном обрасцу анахоретског живота“, даје нам рани пример овог мотива.

Антоније је, каже нам, „био најразборитији; чудо је било да је, иако неписмен, био проницљив и мудрац. Једном приликом су га посетила два грчка филозофа и десио се следећи разговор. „Зашто се, о филозофи, трудите да дођете код безумног човека?“ И када су му они рекли да није будаласт, већ да је веома разборит човек, он им је рекао: „Ако дођете код глупог човека, онда губите време. Ако мислите да сам разборит, будите као ја, јер треба да се угледамо на оно што је добро. Да сам ја дошао к вама, опонашао бих вас; али ако сте већ дошли к мени – будите као ја, јер сам хришћанин.“

И они су отишли са страхопоштовањем, јер су видели да се и демони боје Антонија!

Изреке пустињских отаца често подсећају на потребу да монах, чак и ако је добро образован, буде једноставан и неупућен у светску мудрост.

Јован Касијан (око 360-435), чији списи чувају монашко учење које је примио као монах у Палестини и Египту бележи у својим „Обраћањима“ (Conferences) изреку Авве Мојсија која хвали приписивање титуле идиота монасима: „То је несумњиво иста ова вера која вас је натерала да презрете љубав родитеља, тло своје отаџбине, радости и уживања света и пређете толике земље да будете у друштву људи попут нас, рустичних и неуких људи (rusticos et idiotas) изгубљених на пустом хоризонту ове пустиње.“

Грчка збирка Apophthegmata Patrum који у свом данашњем облику датира с краја шестог века, али садржи грађу из средњег и касног четвртог века укључује многе изреке на ту тему.

Свети идиотизам је посебно љубљен од Авве Арсенија (р. 360) који је пре повлачења / одласка у Пустињу, стекао беспрекорно образовање у Риму и био је учитељ принчева Аркадија и Хонорија.

„Једног дана Авва Арсеније се посаветовао са старим египатским монахом о својим мислима. Неко је то приметио и рекао му: „Авва Арсеније, како то да ти са тако добрим латинским и грчким образовањем питаш овог простака за своје мисли?“ Он му рече: „Ја заиста јесам учио латински и грчки, али ни слова азбуке овог простака не знам.“

Много касније, у седамнаестом веку, Арман де Ранс, систериански реформатор из Ла Трапа, увидео је значај овог мотива у књижевности Пустиње и његову трајну релевантност за монашко обновљење.

Свети идиот је или необразовани, рустични човек обдарен великим духовним даровима или је образовани монах који превазилази све научено са жељом да стигне до јеванђеоске и божанске мудрости. Међутим, у свему томе нема ничег нужно будаластог.

Безумник Христа ради, са друге стране, је као такав признат не само од света, већ и од његове хришћанске сабраће – лудост прикрива његову духовност, или – још тачније – она је медијум за лудост Божју, мудрију од људи.

Касијан, цртајући своја „Начела општежитељног живота“ преписивао је сваком монаху рецепт „бити будала, а бити мудар“: „Постани будала за овај свет, по заповести Апостола, да би био мудар. Не критикујте и не расправљајте о томе шта вам је заповеђено. Увек показујте послушност са свом једноставношћу и вером. Сматрајте као свето, корисно и мудро само оно што је закон Божији и правац који ваш духовни отац одреди. Када се једном успоставите у овим праксама, ви ћете моћи да останете трајно у овој дисциплини и никаква искушења или непријатељска замка неће вас извући из манастира.“

Одустајање од самовоље, које је у срцу монашког и хришћанског смирења, је заиста „безумље за Грке“ јер је удара у црно срце греха света — црно срце егоизма и гордости.

На такво безумље су сви хришћани призвани.

Неки монаси су, међутим, призвани на безумље у дословнијем смислу као пророчки знак универзалних потреба. Они који су буквално призвани на лудост су подсетник за све остале изазова постављеног од Господа и његових апостола…“

ИЗВОР: John Saward: „PERFECT FOOLS: Folly for Christ’s Sake in Catholic and Orthodox Spirituality“, OXFORD UNIVERSITY PRESS, 1980

ПРЕВОД: The Santrach