Сваки човек ће у свом животу, пре или касније, доживети час у коме ће се на провери наћи сва његова уверења, сва његова вера, сав његов хришћански живот. Свако мора проћи кроз тај крсни час кризе, суда у коме ће се показати каква је његова вера, какав је он човек, колико вреди све што је до тада духовно научио, стекао, постао. Од тога како се дуде показао у том часу зависиће не само сав његов даљи земаљски живот већ и његова вечна судбина. У таквим тренуцима од једног нашег да или једног нашег не зависи све наше. Једна реч води у живот вечни, а друга – у вечну смрт. Није то никаква песничка слика, већ истина стварног живота Хришћана у историји. Тако је бивало са Светим Мученицима Цркве у прва три века, током којих је Црква била сурово гоњена у Римском царству. Пагански мучитељи су их питали на судилиштима – губилиштима: „Да ли си Хришћанин“ Одговор „да“ значио је смрт и то после страшних мука и страдања. Одговор „не“ значио је да ће Хришћанину који се одрекао Христа бити поштеђен живот. Оне који су рекли „да“ у том најстрашнијем тренутку свога живота, Црква до данас и у векове поштује и празнује као Свете Мученике, најсветлије путоказне звезде Цркве.
Једна хришћанска мајка, Света Софија је тако пострадала са троје своје мале деце дванаестогодишњом Вером, осмогодишњом Надом и седмогодишњом Љубављу. Мучитељи су је питали;
“ Ти си Хришћанка!“ „Да!“
„Твоје девојчице су Хришћанке!
Да!“
Није она, сатрвена мајчинским болом, рекла: „Не, немојте њих, оне су још деца! већ је рекла:
„Да, Хришћанке су!“
Све четири су страдале за Христа и ушле у Царство Божије и живот вечни.
Из књиге – Живот у свету без Христа
