Неки душебрижни домаћин, који, претрпевши у пословању штету и запавши у оскудицу, би приморан да отпусти једну од жена у служби. Но, њему се то није нимало милило, али другог решења није имао. Не желећи да се о било коју огреши, он, претходно добро поразмисливши, одлучи да кушњом испита своје раднице. Тако, повадивши из витрине сребрнину, он је донесе у кухињу и рече женама да је очисте. Затим се сакри иза притворених врата и стаде ослушкивати.

Оне, будући упознате са ситуацијом у којој се њихов газда нашао – али не знајући за његов наум, различито приступише послу.
– Да чистимо сребрнину!? – говорила је прва са нескривеним презиром и дрскошћу. – Хеј, кућа му се распада, а он наређује да му гланцамо суђе за украс! Колико сам га само пута чистила, већ ми се огадило. Боље да га прода, да будемо сви мирни, ја понајпре…
– Можда то суђе и јесте луксуз – надовеза се смирено и без роптања друга, са примесом бриге у гласу – али мени је оно посао доносило. Не дај Боже да га газда прода! Онда би могао да отпусти и мене… Шта бих му користила?

Домаћин, чувши то све, врати се у кухињу и жену која ропташе отпусти, а ову другу, која је ценила и поштовала и посао и послодавца – остави у служби.

 

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

duhovnaoaza.wordpress.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име