Ти си добро вино чувао до сада
Јн 2:10
Свадба у Кани је била тема која „окрзнута“ приликом других одељака Светога писма читаних током светле недеље. Указали смо на могућност да ово знамење, као и друга описана у Јовановом еванђељу има, своје богословско објашњење. Оно, међутим, за разлику других није објашњено вербалним исказима (односно у Христовом говорима или дијалозима), чином тј. очишћењем храма. Оба догађаја, наиме, већ на самом почетку еванђеља наговештавају крсто-васкрсне догађаје означене као Христов час (Јн 2:4.21-22).
Поруке наратива о овом догађају су веома дубоке тако да је, ипак, потребно посветити им пажњу у засебном разматрању које ће се бавити „првим“ Христовим знамењем које је пробудило веру својих ученика (Јн 2:11).
У том циљу потребно је подсетити се да израз знамење (semeion) у Јовановом еванђељу, иако се односи на чудесна дела Христова, смислом далеко превазилази појам чуда (dinamis) који користе синоптици. Употреба овог термина изведена је из старозаветног контекста у којем су знамења била божанска дела у историја која су имала нарочито значење. Тако нпр. пошасти које су погодиле Египат можда и нису биле чуда у смислу кршења природних закона, али су свакако била знамења која су носила поруку.
Према неким схватањима свеукупно Јованово еванђеље се састоји из две целине. Првих једанаест поглавља, према овој подели, називају се књигом знамења којих има седам, док других једанаест поглавља се назива књигом страдања и вакрсења.
Иако оваква подела донекле омогућује јасније разумевање нагласака у Јовановом еванђељу, пропушта не дозвољава читатељу да увиди једну круцијалну ствар – свих седам знамења првог дела списа представљају припрему, предукус и најаву осмог знамења – уздизања и прослављања Сина Човечјег. Знамења су заправо најава његовог часа, часа његовог страдања и васкрсења. То је час трећег дана (Јн 2:1.20-22) који је, заправо, осми дан (Јн 20:26), дан који укида природни поредак ствари и временске сукцесије уводећи вечност у време, и узводећи време у вечност.
Трагајући за разумевањем смисла појма знамење видели смо да осим пророчких симболичких дела која су била знамења људима њиховог времена (нпр. Ис 4:1-3: Јзк 4:1-3), овим изразом се означавају и знаменита дела Божија у историји спасења израиског народа, учињена пре свега у контексту изласка (Бр 14:11). Ово је значајан увид, јер Јован најмање једно од Христових знамења ставља у контекст овог наратива (умножавање хлеба, Јн 6).
Врло је, међутим, могуће да и прво знамење које је Јован описао заправо представља асоцијацију на прво знамење које је учинио Бог преко Мојсеја. Наиме, Мојсеј је у Египту прво знамење спровео учинивши да се воде Египта претворе у крв, док Христос као прво знамење чини претварање воде јудејског очишћења у вино које је снажна асоцијација на синоптичке списе у којима је вино знамење његове савезне крви. Уколико се наратив четвртог еванђелисте схвати на овакав начин, он заправо представља обликовање пасхалне атмосфере која којим се, буђењем старозаветних асоцијација. Тако сагледана приповест повезује сведочанство Јована Крститеља о Христу као (пасхалном) јагњету Божијем (Јн 1:29.36) са првом непосредном најавом Христовог страдања и васкрсења, датом управо о Пасхи (Јн 2:13.23) Ова веза је утолико јача уколико се сетимо да је један од војника прободе му ребра копљем и одмах изађе вода и крв. И онај који је видео посведочио је и истинито је његово сведочанство и он зна да истину говори да ви верујете (Јн 19:34-35).
У овом контексту, није занемарљиво приметити и то да је глаголски облик израза знамење употребљен са циљем да укаже односно да знаменује (simaion) каквом ће смрћу (Исус) умрети (Јн 12:32; 18:32 уп. 21:19).
Ако, дакле, имамо на уму смислом богату терминологију коју употребљава св.ап. Јован и његову склоност да користи асоцијације којима своје приповедање повезује са Старим заветом, указујући да Писмо сведочи за Христа и у њему има своје испуњење, наратив о свадби у Кани препознаћемо као програмски наратив. То је наратив који сажима свеукупну порук еванђеља и илуструје испуњење његовог циља – буђење вере. Наиме, овом догађају претходи приповест о Натанаилу који после почетне сумње исповеда веру у Исуса као Месију (Јн 1:47-49), прво Христово знамење буди исто веру и код других Христових ученика (Јн 2:11) и, коначно, она досеже свој врхунац у вери која није условљена знамењима већ је утемљена на вери у Христову реч и реч Писма (Јн 2:17.21-22).
Догађај је географски смештен у Кану Галилејску, место које се не може поуздано идентификовати, предма археолози са знатним степеном сигурности указују на неке од потенцијалних локација (МАРКО И ЈОВАН: СВАДБА У КАНИ – ЧИЈА И ГДЕ?). Атмосфера је породично-слављеничка, али и потенцијално неугодна због недостатка вина (Јн 2:3). Мањак ове врсте био је нешто што је неизоставно срамотило домаћина. У вези са тим, Христова мајка се обраћа Христу који је према св. Кирилу Александријском, пристојним али ипак званичним тоном, опомиње да га не пожурује (Јн 2:4).
У наставку је описан чин којим Христос разрешава проблем користећи воду јеврејског очишћења из камених судова (Јеврејско очишћење: галилејска радионица за камене судове потврђује извештаје Еванђеља?) као материјал од којег прави вино, што је не само чудо него и знамење које носи богословску поруку. Разумевање те поруке захтева да се подсетимо да је вода један од основних елемената који у људској мисли уопште, па и у Светом писму има коплексни и вишезначни смисао. Јованови списи нису изазетак.
Према Јовановом евађељу Христос је изворску воду Јаковљевог зденца супроставио дару живе воде који он доноси (Јн 4:7-14), дару који је на другом месту у Еванђељу повезан са даром Светог Духа (Јн 7:37-39).
Иако слична, символика воде у приповести о свадби у Кани, делом се разликује од наведених места. Као и у претходним случајевима Јован супроставља старо и природно, новом и натприродном. Међутим, овде се не говори о води коју Христос даје, већ води јудејског очишћења. У том контексту она је символ јудејског богопоштовања, доброг и позитивног, али недостатног, богопоштовања које Христос испуњава, замењује и надопуњује новином своје личности, дела и мисије.
Буђење евхаристијских асоцијација несумњиво је била једна од намера писца. Ове асоцијације се додатно истичу уколико се наратив сагледа у ширем контексту разумевања брачне заједнице као слике односа Господа и Израила у Старом и Христа и Цркве у Новом завету (Ис 62:4–5; Ос 2:14–20; Отк 12:1; 19:6-9; 21:2; 22:17, ПОСЛЕДЊЕ СВЕДОЧАНСТВО ЈОВАНА КРСТИТЕЉА).
Истицањем квалитета вина (Јн 2:10), Јован указује да тај дар новине који Христос доноси далеко надилази све што је човек, па чак и припадник изабраног народа, могао да искуси. Његов дар месијанских благослова сачуваних за крај заправо и јесте циљ његовог дела јер како је сам рекао ја дођох да имају живот, и да га имају у изобиљу (Јн 10:10).
У овом контексту не треба занемарити то да је Христос, пре него је учинио само знамење, издао заповест напуните судове водом (Јн 2:7а), ове речи, као и белешка еванђелисте напунише их до врха (2:7б) сугеришу да не само да је вода јудејског прања била незадовољавајућег квалитета (тј. није била вино), него је и као такве није било довољно. Посредном, Јован указује да јудејство не само да је недостано, већ је и истрошено, те је потребно да буде обновељено и уздигнуто на нови, виши, ниво.
Приповест о свадби у Кани сагледана из ове перспективе, постаје заправо први наговештај изобиља месијанске трпезе свадбе јагњетове, ка којој ходимо преко евахристијске трпезе у садашњем тренутку. Она је прво знамење последњег, коначног и вечног славља у Царству небеском.
Јован Благојевић
