У време Христа, у малом селу Витанији близу Јерусалима, живеле су две сестре, Марта и Марија, а са њима и брат Лазар. Знамо да је Господ више пута посећивао њихову кућу, а сестре су се једном умало не посвађале, јер док је Марија слушала речи Учитеља, Марта је морала сама да брине о кућним пословима. Једном речју, обична људска породица… Али једног дана се разболе и умире Лазар, брат Марте и Марије. Чини се да је и смрт човека уобичајена ствар, али у Јеванђељу се уобичајени ток ствари изненада поремети: четири дана касније Господ долази у Витанију, одлази на Лазарев гроб и… васкрсава га. . За шта? Да ли је то заиста само зато што је Лазар пријатељ, а сви остали за Христа су „само људи“, па је могуће одложити њихово васкрсење? Може ли Христос заиста имати „миљенике“, зар Бог не воли све подједнако?
Свако од нас не само да може бити Божији миљеник, већ, штавише, јeсте.
Господ познаје свакога од нас по имену (Јн 10:3), и тешко да је могуће рећи да Бог има неке посебно блиске пријатеље, Марту, Марију и Лазара, а сви остали су „само људи“, „гомила“. Сам Христос увек жели да сваком од нас буде Пријатељ; али ми не желимо увек ово пријатељство. Блискост Христу код нас се често схвата као својеврсна дисциплинска и обредна функција: изрећи прописани број молитава значи бити близу Христу, а не изрећи значи не бити близу. Црква нам говори да свако од нас може и треба да се труди да „стекне пријатеља Господњег“, како пева једна од црквених песама. А да нам је Христос мера свих ствари, и да Га доживљавамо не само као Творца, Судију, Арбитара наших судбина, већ и као Пријатеља, можда бисмо били живљи и правији хришћани.
У патристичким тумачењима Јеванђеља може се наћи метафоричко схватање лика Марте као активности својствене човеку и слике Марије као созерцања. Али онда је Лазар пријатељство, срдачно расположење према Богу, и било би лепо када би се, уз нашу енергичну делатност и дубоко созерцање, додала макар и мала жеља да постанемо пријатељ Христов.
Догађај који се збио пре две хиљаде година у Витанији показао се толико важним да се на самом крају Великог поста, последње суботе пред Страсну недељу, Црква сећа васкрсења праведног Лазара од Христа . И није узалуд у нашем календару Лазарева субота уско повезана са празником Уласка Господњег у Јерусалим и Страсном недељом. Господ је у стању да васкрсне сваког мртваца, али је тада, васкрснувши Лазара, изазвао још већу мржњу код фарисеја, и после овог чуда су коначно решили да Га убију. Христос је спасао пријатеља од привремене смрти по цену његове смрти на крсту. Да, Лазар је умро по други пут касније, као што сви ми умиремо, али он је служио на делу и нашем спасењу: уосталом, Христос га је, по својој речи, васкрсао у привремени живот, да би нешто касније – смрћу на крсту – да нассве васкрсне заувек у живот вечни.
Игуман Петар (Мешчеринов)
Превела редакција Чудо
Фома.ру
