Јутро је. Бог га зове. Он устаје, отвара ормар и опет се пита:
,,Који крст данас да ставим… Да ли онај мањи или већи?“
Зна-сваки Божји је дан. И он мора и данас из Египта поћи
и на леђима својим понети и тебе и мене и цео свет.
Кроз пустињу, кроз врео песак, стопала спржених лутаће
слушајући вапаје целог света о месу и пићу египатском.
Кренуо је. Да ли ће на време стићи у Земљу Обећану
или ће још који крст узети од тебе, мене, целога света.
Да ли ће се и данас посвађати са Господом?
Због тебе, мене и целога света.
Да ли и овај дан носи поругу људи
Којима је сваки његов крст мали.
Људи су пуног стомака гладни…
Већина би да из Египта крене, кажу-ваља се,
да се брчкају у плићаху Црвеног мора,
а кад се вода усталаса-не виде пролаз,
већ виде само фараона и њему наклон до пода.
И назад у Египат. У недоглед тако…
Свештеник на колена пада, уморан је…
Гле! Долази Мојсије и каже:
,,Ја сам кости у пустињи оставио
Да твоја стаза буду до Земље Обећане.
А ти погинути нећеш у пустињи,
Зар не видиш да постоји бар један од оних малих
Који је данас твој крст понео“.
Да, оче мој, ја сам данас твој крст понела
А да ти то ниси ни знао јер ти сваки дан носиш крст мој.
Ти си мени стазу поравнао и молим се да те чува Бог
јер нам ваља заједно ући у припремљене нам станове
у месту вечне радости у наручје Творца. Амин!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име