Лист „Дубровник” основан је као гласник Српске народне странке на Приморју. Најпознатији уредник листа био је Антун Фабрис. Срби у Дубровнику истицали су да следе Доситеја, па је у листу „Дубровник” писано о Доситеју Обрадовићу. Јован Л. Перовић је у свом чланку „О животу и раду Доситеја Обрадовића” истицао : „ Има још једна његова велика заслуга, с које га слави и благосива цио српски народ, у чем ми Срби Дубровчани желимо, да му се и најпосле одужимо, а то је оно свето начело, које смо ми узели као програм у нашој националној борби, бива : „брат је мио, које вјере био”! У чланку је наставио : „Као што онда књижевност српска, ради свог црквеног характера, није имала, нити је могла имати опћенародног значаја, тако и у другим националним послима били су и Срби источне цркве одвојени од остале браће ради три разлога : прво, јер је водство народа било у рукама црквених служитеља, па ради големог незнања у ком се народ налазио без својих школа … а још к томе и због вјерских гоњења, којима су били изложени у новој домовини. Не само што није имала утицаја на њих дубровачко-далматинска књижевност, подаље настала и ограничена на одмјерен простор, основана на туђој култури и писана латиницом, но није утицала, ни у колико се тиче самог језика, ради свог вјерског характера, па и ако ћирилицом писана и на доста чистом народном језику састављена, побожна и морална књижевност босанских фрањеваца, па ни славонска књижевност 18. вијека, која је од свих наших локалних књижевности била на најсталнијем основу и имала највеће везе са стварним и народним животом и потребама, …. У таквим приликама, Доситије проповиједа овако : „ … Сад се међу просвештеним људма не пита, ко је источне, ко ли је западне цркве, но ко је добродетељан, поштен и вредан човек. Никога закон његов неће прославити, но сваки с своји добри дели прославља закон свој !” и даље „Ја ћу писати за ум, за срце и за нарави човеческе, за браћу Србље, којега су они год закона и вере !”. О схватањима Доситеја Обрадовића цитирао је у чланку : „Ја сам различне нације желио и искао познати, а навластито нашу славено-српску од Баната до Албаније. У Србији, у Босни, у Славонији, у Далмацији и Ерцеговини, свуда је у сељана ови краљевства характер у опште једнак, као и јесу једна фамилија. Гди год добро стоје, ту су великодушни, странољубиви, мужаствени, поштени, на добро склони и здравим, то јест општим човечаским разумом одарени, а при том и трудољубиви. Гди се год између себе у комшилуку мрзе, то по највећој чести происходи из тога, што су неки грчкога и неки римскога закона и наричу једни друге с којекакви ружни и презритељни имени. Први вторе зову или шокци или буњевци, или римци или латини, а ови оне власи, ркаћи и шизматици; …. Србија, Босна и Ерцеговина избавиће се с временом од Турака и ослободити; али ако народ у овим земљама не почне отресати од себе сујевјерје и не искорени ону древну и богомрску вражду и мрзост за закон, они ће сами себи бити Турци и мучитељи ! … “ На крају свог чланка Перовић је истакао : „Признајући са цијелим српским народом његове големе заслуге за срећу, спас и опстанак нашега народа, и ми му ево при завршетку кличемо : Он је љубио свој род, радио за њ и задужио га, док тече наше ријечи и имена. Вјечна му памет и слава у народу српском !”.
Председник Свесловенског Новинарског Савеза Јосиф Холечек и главни секретар Јан Јејрет који су дошли у Београд на Десети конгес словенских новинара, јула 1911, донели су из Прага сребрни венац за гроб Доситеја Обрадовића.
Учесници конгреса су се окупили 10 јула 1911. на гробу Доситеја Обрадовића, пред саборном црквом. У име ческих новинара Јан Хеирет говорио је о значају и основи културнога просвјећивања српског народа, коју је основу ударио Доситеј, па је положио венац на гроб. Певачко друштво „Станковић” отпевало је : „вјечнаја памјат”. Лист је писао о раду Српске Зоре, Савеза српских привредних задруга и оснивању и раду Српских соколских друштава. Писао је о капетану Доротеју Ђаји, коме је све дубровачко било узвишено и идеално. У својим књигама овјековјечио је живот помораца, кад се морнар са својом снагом и искуством успешно борио против олуја и вјетрова, валова и вихора. У својим књигама (Мали, Младић, Тимунијер, Ностромо, Шкриван, Капетан) описао је све фазе, које некадашњи поморац морао проћи, ако је хтео да постане капетан. У тим делима описао је дубровачке морнаре, дубровачке капетане, њихове особине, мане и доживљаје. Зато што је издао своје књиге у Београду, ћирилицом, биле су скоро непознате поморском свету у Дубровнику. У листу је истакнуто : „Наше књижевне установе (Матице, Друштва и сл.), листови и књижари требали би прештампати та дјела и латиницом и тиме допринијети, да и онај велики дио нашег народа, који само латиницом чита, упозна ова ремек-дјела нашег милог суграђанина.”
Срби на Приморју после Првог светског рата и Уједињења определили су се за радикалну странку па се Српска народна странка на Приморју ујединила са Народном Радикалном странком. Лист „Дубровник” издавао је Одбор Народне Радикалне странке у Дубровнику. Одговорни уредник био је Михо Клаић а лист је септембра 1922. уређивао Иво Херцо. Лист је престао да излази, а од 1937. власник, издавач и уредник био је стари национални борац Кристо П. Доминковић, а главни сарадници били су Божо Хопе и Јован Перовић, стари борац и емигрант.
Доминковић је био члан Народне радикалне странке. После првог светског рата био је управник и економ Дечјег опоравилишта Министарства социјалне политике и народног здравља на Локруму. Писао је новеле, приповетке. Одликован је Орденом светог Саве. Био је истакнути члан Соколског друштва у Дубровнику. Лист Дубровник штампан је у Дубровнику а за време Бановине Хрватске и у Котору. Штампао је чланке латиницом и ћирилицом. Редакција листа истицала је: „Помагати „Дубровник” значи помагати ширење националне мисли на нашем Приморју”. Лист је сматрао да је етничко порекло и језик важније од верске припадности. У полемици са хрватском штампом која је негирала постојање Срба католика лист је истицао да претставља све Србе католике који живе у Југославији. „Дубровник” је истицао да су дубровачки Срби католици били први у нашем народу који су узели за свој програм гесла „ брат је мио, које вјере био“ и „ башка вјера, а башка народност“. Такође је истицао да је то исто проповједао у својим списима још у задњој четврти 18 вијека Доситије Обрадовић, који је поставио српску народну мисао на модерну основу. Лист „Дубровник” писао је за Загребачки „Обзор“: „ „Обзор“ и његови држе се политике : оно што је моје, моје је; а оно што је твоје, да буде и моје и твоје, док те не истиснемо.“ Лист је разматрао развој хрватске националне свести код Срба католика: „Освајачи, да би покорене народе што лакше и што дуже држали у ропству, убијали су им осјећај заједнице с осталом једнокрвном браћом, а уцијепили територијални патриотизам. Тако се развио и Кроатизам као територијална припадност. То нам лијепо илустрира Имбро Штавић у свом чланку : „Хрватска свијест и политичка зрелост” (Хрватски дневник, Загреб, 23 маја 1937) : „ Прије доласка браће Радића мален дио нашега народа истицао се својим Хрватством. Знам то добро из дјетинства, као код нас у доњој Хрватској или Славонији, особито старијем човјеку никако није ишло у главу, да је Хрват, него је рађе говорио за себе, да је : католик, шокац, Славонац, Граничар. Дакле мјесто имена Хрват могли смо прије чути у разним нашим крајевима ова имена: Загорац, Славонац, Сријемац, Граничар, Приморац, Личанин, Босанац, Херцеговац, Истранин, Међумурац, Шокац и Буњевац … ” . О утицају Срба католика из Дубровника : „Босанске власти, са министром … пл. Калајем на челу нијесу тако пуштале на миру ни наш Дубровник. Католичко Српство дубровачко било им је тешки трун у оку, јер оно није било локалног карактера, но је имало голем уплив и значај и на остали католички дио нашег народа : на старом дубровачком територију, Боци Которској, а што је за босанске власти било најтеже; и на католике Босне и Херцеговине” . У чланку „Дубровачке масе и хрватско име” од Александра Мартиновића разматрала се подршка католичке цркве хрватској пропаганди: „ … У службу Старчевићеве великохрватске идеје била се ставила и католичка црква. Она је проповиједала да је припадник хрватског народа сваки онај католик који говори српским језиком. …Те отада и поједини Дубровчани почињу се називати Хрватима, идентификујући народност и вјеру, наиме мислећи да је једно исто : хрватство и католичанство, а српство и православље, не знајући да има и Срба, католика, што признаје и сама Света Столица, и то још од давнина, још 1067, када је основана српска католичка арцибискупија. …Према томе, хрватство Дубровчана није плод њихове националне свијести, већ одјек великохрватске политичке пропаганде, а то није ни хрватство српског католичког становништва у Босни, Далмацији, Лики, Сријему, Славонији и Бачкој.“
Поводом сукоба у Сењу 8 и 9 маја 1937. које су изазвале Павелићеве “усташе” многе цркве у Дубровнику истакле су црне заставе. Међу њима и бискупов двор. У листу „Дубровник” је пренето службено саопштење да међу убијеним и рањеним лицима има и оних који су осуђивани ради учешћа у личкој усташкој афери и оних која су познати као комунисти. Лист „Дубровник” је констатовао да су фратри фрањевци а за њима доминиканци и бискуп у Дубровнику жалили за “усташама” и анализирајући њихове реакције на вест о смрти бискупа Фране Ућелинија-Тице истакао : „ Док су они оплакивали и тиме глорификовали такове елементе, већина у граду није ни била на чисту чему та жалост. … Али кад је …преминуо не само један њихов брат у Христу, већ истински родољуб, проповевједник братске љубави и вјерске сношљивости, кад је цио честити и прави Дубровник заридао за овако тешким губитком, ти исти слуге божје не дадоше никаквог знака саосјећаја. С једне стране жале и глорификују антидржавне елементе а овамо багателишу праве, искрене и честите родољубе. И ова чељад одгајају и школују младост, народну узданицу, у својој гимназији. Има ли се та, од њих одгојена младост, угледати у оне, које њихови учитељи жале и глорификују ? ” Један читалац се обратио листу „Дубровник”од 27 новембра 1937 са примедбом да су скоро сви радници који раде на градњи кућа из Северне Далмације. Питао се да ли је то случајност. У Дубровнику се градило као никад раније : „Плоче, Пиле, Коно, пут од Гружа стари и нови, Груж, Ријека – а Лапад да и не спомињем……”
Групица хрватских сепаратиста предвођена др Мишетићем спалила је 1938. пред посету Милана Стојадиновића Дубровнику, лист „Дубровник” уз поклик доље „Дубровник”, ,,крвави” Београд , Стојадиновић, Влада итд. Дубровчани Срби католици, без разлике страначког опредељења, приложили су у фонд листа „Дубровник” 1430 динара уз пропратно писмо : ,,Као одговор на онај некултурни атак на Ваш лист, на Вас и на Србе католике у Дубровнику, ког је неодговорна шака елемената извела у понедељак вече пред црквом Св. Влаха, изволите примити овај наш скромни прилог као знак наше приврежености према „Дубровнику”, молећи вас да и надаље неустрашиво браните образ нашег српског Дубровника … јуначки и неустрашиво били на бранику свих наших националних светиња а понајвише образа нашег дичног града. Само напред, сви смо уз Вас! – Срби католици. П.С. Наш прилог можете слободно кроз лист објавити уз текст који Вам уз прилог додајемо. Живјели ! “
Насупрот спаљивању листа „Дубровник” од стране групице хрватских сепаратиста Дубровник је 28 јула 1938. приредио величанствени дочек др. Милану Стојадиновићу. Гђца Бона предала је председнику владе киту цвијећа у име младог националног Дубровника. Предвођени музиком др. Стојадиновић и пратња прошли су кроз густе масе народа у луци дубровачкој и на Плаци краља Петра. Праћен урнебесним клицањем и махањем стотина барјачића стигао је у Општину. У општини је примао депутације а са жупљанима и жупљанкама се сликао. Маса света га је допратила до брода ,,Петке” на коју се укрцао да крене у Цавтат. У листу „ Дубровник” о испрачају : ,,Уз непрестано клицање, шаролико свијетло бенгала, пуцање пушака и ракета, кренула је ,,Петка” из луке, а за њом, као пратња, пун велики и удобни пароброд ,,Шипан” Дубровчана. … Један делиријум одушевљења и радости Цавтаћана дочекао је г. др. Стојадиновића”. Пут председника владе по обалама Јадрана завршио се у Бару. Лист „Дубровник” помагали су прилозима исељеници из Америке. Редакција листа захвалила се дародавцима.
Један читалац се обратио листу „Дубровник” од 10 септембра 1938. пишући о активностима хрватских сепаратиста : ,, … Стога је упрегла да у Дубровник доведе и намјести само оне и онакове наставнике који мисле као и они, … видјети у поворкама за Мачека или поворкама каквог „велебног славља”, гдје се кличе Слободној, Мачеку, Павелићу, Перчецу и осталим тамо њиховим величинама”.
У листу „Дубровник” је истакнуто да кад су се војници враћали са вежбе, предвођени соколском музиком прошли су свечано кроз град преко Плаце Краља Петра. Цео национални Дубровник, мушко и женско, младо и старо изашао је да их дочека френетичним аплаузом и поклицима. Исто тако је војска дочекана када идући у своје касарне у Гружу, избила у предграђе Пиле. Лит „Дубровник” пратио је рад Савеза ратних добровољаца Краљевине Југославије. Јавили су да Савез одржао 21. маја 1939. своју годишњу скупштину у Београду под председништвом потпуковника-инвалида Луја Ловрића. У својој резолуцији истакли су : „Као највјернији носиоци националне мисли и слободе у нашем народу, …. да у овим тешким часовима које човјечанство преживљује позовемо цио наш народ да не клоне духом, него да се скупи и збије редове, како би могли сложно и дисциплиновано одазвати се позиву савјести, родољубља и пожртвовања. … “.
Лист „Дубровник” био је гласник Српске народне странке на Приморју. Срби на Приморју после Првог светског рата и Уједињења определили су се за радикалну странку па се Српска народна странка на Приморју ујединила са Народном Радикалном странком. Лист је истицао да су дубровачки Срби католици били први који су узели за свој програм гесла „брат је мио, које вјере био“ и „башка вјера, а башка народност“. Такође је истицао да је то исто проповједао у својим списима још у задњој четврти 18 вијека Доситеј Обрадовић, који је поставио српску народну мисао на модерну основу. Групица хрватских сепаратиста предвођена др Мишетићем спалила је 1938. лист „Дубровник”. Као одговор Дубровчани Срби католици приложили су у фонд листа „Дубровник” 1.430 динара. Лист Дубровник штампан је у Дубровнику а за време Бановине Хрватске и у Котору. Штампао је чланке латиницом и ћирилицом.
