Коло Српских Сестара је патриотско и хумано женско друштво основано у Србији 1903. под утиском страдања становништва и склањања избеглица после гушења Илинденског устанка у Македонији. Приликом оснивања привлачи широки круг жена. Помагало је борце за слободу у Македонији. Почело је 1906. са издавањем календара Вардар. Први пут је штампан у 15.000 примерака а 1928. излазило је у 60.000 примерака. Аустро-Угарска и Турска забраниле су да Вардар улази на њихове територије. Ступили су у везу са народом у Босни и Херцеговини. После оснивања Српско-Хрватске Коалиције 1905. ступају у везу са њима. Као болничарке чланице Кола учествују у свим ратовима Србије од 1912 до 1918. Више хиљада жена 1912. на позив Кола јавило се за болничарке. Више курсева је рађено упоредо. Коло је израђивало бесплатно рубље за војску. Отворили су болницу и неговали 1.000 рањеника у Београду. Чланице Кола одлазиле су на ратиште са војском. Коло је отварало чајџинице за рањенике на већим железничким станицама. У Првом светском рату Коло је помагало заробљеничке логоре и хапсане. Коло је отворило Инвалидски Дом Кола Српских Сестара 1919-1921. Бринуле су за ратну сирочад.Коло је подигло Дом Кола Српских Сестара у Београду са интернатом за сиромашну женску децу из унутрашњости. Коло је имало сто и један одбор 1928. Прва председница била је Савка Суботичка, дугогодишња председница Љубица Луковић. Љубица Луковић и Надежда Петровић су негујући болесне војнике умрле од тифуса. Председница је 1928. била Мирка Грујић, а секретар Милева Тодоровић.
После Првог светског рата рад Кола био је усмерен између осталог на међусобном упознавању и духовном зближавању народа у Југославији и одржавању родољубља и националне свести. Прва потпредседница КСС гђа Иванићка, обишла је Одбор у Херцег Новом почетком двадесетих година и одржала седницу са Одбором. Обишла је у Котору гђу Ему Стефановић. Ема Стефановић-Липовац рођена је у Котору 1864. и похађала је завод руске Царице Марије на Цетињу. Била је председница ђачке Трпезе а на њену иницијативу основан је Одбор Кола Српских Сестара у Котору. Судјеловала је као одборница у Црвеном крсту, а добила је признање и одликовање Руског црвеног крста. Приликом путовања на свечаности 1925. на Ловћену, чланица управе Кола Љубица Пешић обишла је Одборе Кола у Котору, Будви и Перасту и поднела извештај о потребној помоћи, која је одмах послата у сва три места.
Коло српских сестара у Котору основано је 1924. као прво женско друштво у Котору. Жене до тада нису деловале изван породице. Српска Радничка Задруга у Котору им је уступила своју салу за седнице и остале потребе. Помагало их је Министарство социјалне политике и исељеници као што је био Васо Ћуковић. Прошириле су свој рад на Будву, Пераст и Морињ. Одбор Кола у Котору је уз хуманитарни рад водио и привредни рад који се делио на подизање села и подизање варошица а посебно радничког елемента. Коло је сматрало да сељаке треба научити рационалном раду. У Боки Которској је било важно виноградарство, маслинарство и воћарство. Прве две гране су биле у назадовању, а воћарство је било од мале важности, тако да није било воћњака. Оцењујући свој рад 1937. истакле су да је за 4 године њиховог рада, њихов крај примио нови изглед. Раздале су око 3.000 воћака, неколико хиљада бокора питомих јагода, много лозе. Добре одгајиваче су награђивале. Они су обилазили села и показивали како треба неговати воћке. Одржавани су течајеви и предавања. Одбор је имао свој расадник воћака са преко 7.000 калема за расад у селу Пелинову, под руководством напредних воћара Марка и Душана Радановића. Подељено је много садница смокава и агрума. У „Гласу Боке” Коло је сарађивало са чланцима за унапређење села. Коло је замолило Народни Универзитет и Управу Соколског друштва у Котору да са својим предавањима помогну обнову запуштених маслињака. Одбор је приредио изложбу воћа из напредних воћњака. Пример рада Кола у Котору подстакао је друштва Кола у Херцег Новом и Рисну да се заузму за пољопривреду. Пољопривредни референт инжињер Јеврем Јововић одржао је 1937/38. 6 течајева, уз практичан рад о гајењу воћарства, поврћарства и маслинарства. Из угледног воћњака КСС узорних воћара Марка и Душана Радановића у Пелинову подељено је 5.000 воћака и 344 садница агрума из расадника Митра Лепавића. Путем набавке семена из иностранства, обилажења воћара, узорном обрадом, испитивања разних врста ишло се због недостатка средстава споро напред. Нарочита пажња посвећена је јагодама. Организатор акције био је др. Ардоје Јововић, месни нотар.
За 15 година рада Одбор КСС поделио је одеће за 2.000 деце у Котору и околним местима. Подељено је 150.000 динара новчане помоћи. Отворио је забавиште које је предато граду Котору. Одбор КСС основао је Женску занатску школу. Године 1938. прослављена је 10-то годишњица Занатске школе. Уз бригу председнице Кола Еме Стефановић-Липовац школом је управљала Антица Дабиновић, секретар друштва и пензионисана учитељица основне школе. У школи је било 90 ученица, а имала је 4 одељења (5 разреда) за хаљине и рубље и 1 оделење за ткање платна, сукна и финих штофова. По наређењу Зетске бановине од 1 априла 1939. управе свих женских занатских школа прешле су у руке стручних учитељица. На основу закона о женским занатским школама од 9.4.1932. да женске корпорације имају поред дужности и права на своје школе Одбор је одлучио да задржи дотадашњу управитељицу за члана школског одбора. Главни циљ Одбора био је помоћ радницима и земљорадницима. Пољопривредни одсек КСС водио је др Ардоје Јововић, месни нотар. Поведена је прва пољопривредна акција у бокешка села. Коло Српских сестара Котор у својој пољопривредној акцији основало је расаднике, уређивало маслине, подизало воћњаке, делило саднице сељацима. Пољопривредни Одбор КСС у Котору раздао је сељацима саднице шљиве ,,Пожегаче”. Раздељено је сељацима разног семења поврћа. Срески пољопривредни референт инг. Јововић одржао је предавање о повтарству. Јесени 1938. Одбор је раздао 2.892 воћних садница племенитог воћа и 300 садница питомих јагода. Друштво КСС бројало је 187 редовних чланица. Сарађивало је са пододбором ,,Књегиња Љубица” које је преко зиме бесплатно издржавало Ђачку трпезу. Заједно са њима дежурале су и радиле у просторијама трпезе. Сарађивало је са Црвеним Крстом и Народним Универзитетом Боке Которске. У свом извештају су истакле : „Излазећи у сусрет појединцима, породицама и мјестима, увјек имамо у виду само људе. Овакви поступак вјерујемо најбоље помаже стварању међусобног повјерења из чега се најсигурније ствара духовно национално уједињење. Идеју националног Јединства сматрамо највећом светињом и к њему тежимо као главноме циљу нашег патриотског рада.”
На интернационалном конгесу жена у Дубровнику 1936. чланице Кола наступале су у народној ношњи. Конгрес Међународног женског савеза одржан је у Дубровнику од 28 септембра до 9 октобра 1936. Савезне комисије радиле од 28-30 септембра. Свечано отварање конгреса било је 1 октобра 1936. Удружења из унутрашњости многобројним телеграмима поздравила су рад конгреса. На пленарној седници живо учешће жена из Југославије коментарисала је леди Абердин : „Никад још ниједном конгресу МЖС није био упућен толики број поздрава и жеља за успех само од женских удружења једне земље. …” Предусретљивошћу краткоталасне радиостанице из Београда био је омогућен пренос отварања конгреса. У оквиру конгреса приређене су изложба народних рукотворина и изложба књига. Изложбу народних рукотворина организовало је Београдско женско друштво и Коло Српских Сестара, а учествовала су друштва : Београдско женско друштво (ручни радови са применом старих мотива из Србије и Јужне Србије); Коло Српских Сестара из Београда (узорци старих везова, стари накит, … колекција лутака у народним оделима, сцена из народних обичаја – српска слава); Цавтатска удруга; Петрињска удруга, Босанска ткаона беза и веза (босански ћилими и други предмети са босанским мотивима); Народна женска задруга – Дубровник; Државни осредњи завод из Љубљане и Мариборско женско друштво. Задруга из Книна изложила је разбој на коме су ткале ћилиме девојке обучене у народну ношњу (вунена ткања из Книна и околине, ћилиме…). Изложба је отворена у делу просторија Палате Спонза 28. септембра 1936. Изложба је показала да су удружења успела да сачувају оригиналне мотиве старе народне орнаментике и оживе њихову примену не само у народу већ и за потребе савременог живота.
Народни дом у Рисну отворен је 6. септембра 1932. На првом спрату биле су просторије за општину а на другом за Соколско друштво, Рисанско пјевачко друштво и Коло Српских Сестара. Касније је Коло Српских Сестара Рисан купило свој дом. На десетогодишњицу смрти Љубе Јовановића 1938. Одбор Кола Српских Сестара у Рисну суделовао је са месним друштвима на одржаном помену и том приликом су упутиле телеграфски поздрав Симки Јовановић, удовици Љубе Јовановића. У свом дому отвориле су тромесечни течај кројења и шивења који је похађало 28 ученица из Рисна и околине. Главном одбору у Београду послале су прилог од 1.000 динара за Чехословачке избеглице из Судета.
Коло Српских Сестара у Херцег Новом основано је 11. новембра 1923. Председница је била Олга Комненовић. Водиле су Женску занатску школу са 40 ученица. За децу Коло у Херцег Новом основало је своју секцију „Дјечје позориште”. Дјечје позориште Кола омогућило је и сеоској деци да више сазнају. Прикупљале су прилоге за Зимску помоћ. Коло Српских Сестара у Херцег Новом помагало је Соколско друштво у Херцег Новом са 1.200 динара годишње. Помагале су руске избеглице у Херцег Новом. Главни рад одбора био је Ђачка Трпеза у којој су сиромашни ђаци добијали храну уз ниску цену. Једну трећину Коло је хранило бесплатно. Коло је 1936/37. организовало предавање пољопривредног референта Јововића. Разделиле су сељацима 300 садница разних воћака, 500 садница наранача, мандарина и лимунова, као и 60 кг. детелине. Коло је одржало 1937/38. два маслинарска течаја У општини Луштица су одржале маслинарски течај. Разделили су 2.500 садница воћака и наранчи. Брдским, хладним крајевима поделили су 80 килограма детелине.
Коло српских сестара је било у вези са свим Народним женским задругама и Задругама Српкиња. Добротворне Задруге Српкиња биле су просветна и хуманитарна удружења српских жена у Аустро-Угарској. Прва Задруга основана је 1867. у Новом Саду а Задруга Српкиња Дубровкиња основана 1887. Свима им је био заједнички задатак: организовање жена за рад на општем добру, оснивање српских виших девојачких школа и културни рад преко новина „Женски Свет“.
На иницијативу Јелене Охмучевић пл. Бизаро основана је 1919. Народна женска задруга у Дубровнику. Прва председница била је Јелена Охмучевић пл. Бизаро, дугогодишња наставница женске препарандије у Дубровнику. Један од главних циљева задруге било је народно просвећивање. Установе Задруге биле су „Старатељство за плућне болеснике” и „Пчелице”. „Пчелице” су основане 1920. Окупљале су децу из најширих слојева народа и училе их раду, чистоти и уредности. „Пчелице” су биле друштво где се су деца сакупљала на рад и игру у слободним часовима. Задруга је 1922. установила „Савјетницу за матере” где су мајкама давали упуте за рационалну исхрану дојенчади и даривали сиромашнима одећу за новорођену децу. Основале су 1923.-24. Забавиште са Обдаништем, где су сиромашна деца од 3-6 година, којима је мајка била запослена, боравила цео дан и примала храну. Отвориле су 1921. „Старатељство за плућне болеснике” са бесплатним прегледима и лечењем болесника. Потпомагале су бакаларовим уљем и одећом нарочито сиромашну децу. Влада је давала сталну субвенцију. У почетку су успешно водиле Старатељство док није прешло под другу управу, а Задруга је ни после није запуштала. Задруга је у Дубровнику отворила ,,Секцију за његовање народног везива и подизање домаће индустрије”. Имале су радионицу и течај за народно везиво. Отвориле су 1920. подружницу у Цавтату са установом „Пчелица”, а 1921. повјереништво у Стону. У листу „Народна Свијест” истакнуто је : „Овакову благодат, што је Женска Задруга подарила свој Дубровник, мало који град у нашој држави може да ужива, а са хуманитарне стране, да се и поноси”.
Коло Српских Сестара отворило је почетком двадесетих година 20 века о свом трошку Стручну школу у Цавтату. Школом је руководила Народна Женска Задруга у Цавтату, а издржавало је Коло. За инсталацију школе, Коло је послало 2.000 динара, шиваћу машину и десет постеља, а стално је плаћало наставницу. Председница Кола госпођица Грујићева и главни секретар госпођица Тодоровићева ишле су у Цавтат да уреде питање отварања школе. Обишле су Одборе Кола у Херцег Новом и Сарајеву, као и Женске Добротворне Задруге у Цавтату и Дубровнику. У свим овим местима делегаткиње Кола наишле су на најлепши пријем и гостољубље чланица Кола и Добротворних Задруга, као и код свега осталог грађанства. У Извештају Кола за 1924-1925. наводи се да Одбору у Цавтату послато 12.000 динара. Католички свештеници у Цавтату били су најоданији пријатељи Кола и стално су сарађивали у школи Кола Српских Сестара под вођством Народне Женске Задруге. Средином двадесетих година Коло је примило у свом Дому у Београду око 40 ученица занатске школе и чланица Народне Женске Задруге из Цавтата. Коло је сваке године о школском распусту један део својих питомица, нарочито без родитеља, упућивало на летовање у Цавтат. Ученице су у Цавтату проводиле два месеца, а са њима је ишао потребан персонал уз присуство једне до две чланице управе.
Задруга у Цавтату сарађивала је са осталим друштвима. Заједно са прославом Госпе од сњега 1934. соколи су у Цавтату приредили свечани благослов своје заставе. Око 9 сати кренули су соколи са својом заставом, предвођени Цавтатском Дилетантском Музиком у цркву св. Николе, гдје је у присуству власти и окупљеног народа декан Дум Иво Дагониг благословио соколску заставу. Застави је кумовала заслужна пропагатељица народног веза и дугогодишња предсједница Женске Удруге у Цавтату Јелка Миш, коју је на свечаности замењивала учитељица везилачке школе у Цавтату Љубица Рачић. Застава је израђена у овој школи, која је допринела упознавању и пропаганди конавоског веза. Цавтаћани и окупљени народ са весељем су поздравили заставу соколског друштва. Соколи и соколски подмладак су послеподне извели јавни час жупских и слетских вјежби и одбојку.
На Приморје су долазила друштва КСС из унутрашњости. Пјевачки хор „Кола српских сестара” из Петровграда (Зрењанин) стигао је 29. маја 1937. у Дубровник вечерњим возом из Сарајева. Дубровачка национална друштва приредила су гостима срдачан дочек. О посети је извештавано у листу „Дубровник”. Женски хор „Кола српских сестара” из Петровграда је 30 маја 1937. одржао свој концерат у дворани „Слоге”. Овај млади хор поставио је себи задатак да пропагирањем песме допринесе свој удео у национално-културном правцу. На програму су биле композиције Зајца, Мокрањца, Покорног, Бошњаковића, Бајића, Милојевића и др. Хором је дириговао Бохумил Храбак. Публика, која је у великом броју посјетила концерат, са симпатијама је примила госте и спонтано им одобравала. Хор је наступао у банатском народном одијелу, што је оставило леп утисак. Гостима је од стране Дубровачког Српског Пјевачког Друштва „Слога“ предан ловор вијенац.
Коло је радило на очувању и прибирању народне орнаментике. Чланице Кола су о свом трошку обишле Сплит, Дубровник, Загреб, Љубљану и Крањ да скупљају народне ношње за Свесловенски бал. Да би подстакло интересовање за народну ношњу Коло је приређивало костимиране забаве у Београду, а помагало је костимиране забаве других друштава ван Београда, дајући своје костиме на употребу. Коло је организовало костимиране забаве својих одбора у Југославији. Коло је у Београду у сали Коларчевог народног универзитета организовало Свесловенске забаве. Ангажовали су играче из словенских земаља и свих крајева Југославије. После забаве је вођа групе из Новог Винодола код Сушака упутио писмо Колу. Писмо се завршавало : „Нека виде политичари свих врста да се деоба Југославије не да учинити и нека она браћа Хрвати који су нас хтели да одврате да идемо у Београд запамте да, док је оваквих жена у Југославији као што је Коло Српских Сестара Југославија се дијелити не може.”
После Првог светског рата рад Кола био је усмерен на међусобном упознавању и духовном зближавању народа у Југославији и одржавању родољубља и националне свести. На Приморју деловала су Кола Српских Сестара у Котору, Рисну, Цавтату, Будви, Перасту и Херцег Новом. Кола Српских Сестара Котор, Рисан и Херцег Нови основала су женске занатске школе. Коло Српских Сестара било је у вези са свим Народним женским задругама и Задругама Српкиња у Југославији. Женска добротворна друштва су се узајамно помагала. КСС Котор сарађивало је са пододбором „Књегиња Љубица” у Котору. Коло Српских Сестара отворило је почетком двадесетих година 20 века о свом трошку Стручну школу у Цавтату. Школом је руководила Женска Добротворна Задруга у Цавтату, а издржавало је Коло. Сем месних друштава Кола на Приморју, долазила су друштва Кола из унутрашњости. Пјевачки хор „Кола српских сестара” из Петровграда гостовао је у Дубровнику 1937. Коло српских сестара је у Београду у сали Коларчевог народног универзитета организовало Свесловенске забаве.
Од увођења вишепартијског система Коло српских сестара је обновило свој рад. На Приморју је најактивније Коло српских сестара Херцег Нови.
