Ово није обична прича,
овим се српство не велича,
овим се историја не бави,
ово је доказ родољубља и љубави!
Какве су заиста биле наше шансе?
Размислимо о томе и притом, застанимо.
Наспрам, на хиљаду убица, подржаних од стране
злочиначке алијансе
да се од напада са свих страна… одбранимо.
9. априла започеше на караулу „Кошаре“- инвазију!
Наши голобради момци се никако нису дали!
Њихово држање представља праву фантазију!
Не питајте како су те налете, тих дана, издржали.
У периоду од 9. до 27. априла
дејства једног страног снајперисте су кобна била!
Мењао је положај… сваки његов циљ је пажљиво биран!
И никако није успевано да буде лоциран.
Тог 27. априла, душа млада и неукаљана
опростила се од другова у рову затечених.
У њему беше…храброст свију збрана!
Жртвова се због погинулих сабораца њених!
Устаде поносно особа земљи до смрти верна!
Непоколебљив! И у својој одлуци јак!
Име му беше… Тибор Церна.!
И узвикну: „Кукавице, пуцај! Ако си јунак!“
Обарач је повучен… метак, погоди Тибора!
Снајпериста гађаше право у грудни кош!
Али Он стајаше усправно, попут бора!
Да би наши крвника лоцирали, не паде још!
По овом војнику… ретко вредном,
непријатељ… дејствоваше још једном…
напокон смо му координате дефинисали!
И коначно га… елиминисали..!
Нажалост, овај подвиг не пропратише камере…
обрати се друговима што одвраћаше га од те намере,
речима што ће к’о муња синути:
„За ову земљу вреди погинути!“
