Још једном се повинујемо неизмерном болу.
Опет прича која поражава и растужује…
Деца запуштена, незаинтересована за школу,
за кућно неваспитање родитељ наставника оптужује.
Да л’ нам рат није нудио перспективу бољу?
Изгледа да нас је у погрешном правцу усмерио.
Да уместо књиге негујемо склоност ка пиштољу.
Зар је због тога дечак дечаку исти у слепоочницу уперио?
И, није се само на томе стало.
И шта је том дечаку за право дало,
да оружје у своје руке узме,
да буде судија, и вршњаку живот одузме.
Не будимо крути и емоционалне циције.
Време је да погледамо објективно збиљу.
Ово је ствар друштва, а не само полиције.
Рецимо једногласно: “СТОП НАСИЉУ!“
