Врело живота у мени,
Пресахну од погрешних људи,
Што сада говориш стени,
Није због моје ћуди.
Ништа Божије, нису имали,
На туђој несрећи су стасавали,
У недоглед су крали, отимали.
Зар би такви, икад давали?
Зато не жали, што сам стена,
Спознао сам свег зла врхунце,
Некад ме руком прође жена.
К’о и тебe… Огреје Сунце.
