Бог ми за зло не узе,
те вилу,
чије лице купаше сузе
ко траву јутарња роса.
Грабећи дах,
онако притајен…
гледах искоса.!
А она?
Отмена.
Дигнуте браде,
благог пркоса –
богиња поноса!
Та ипак:
рањена срна
ока црна!
Срца пуна бола, и гнева!
Налетима крволока,
пркосно одолева…
Тугу, гута…
И, пева,
пева.
