Јурица је зором поранио пријатељу, не би ли заједно, по договору, отишли на орање. Покуцао је на пријатељева врата, која му на његово изненађење, отвори пријатељева жена. Обрати му се „добрим јутром!“ и рече: „Сад ће Зоран, моли се. Седи да попијемо кафу, док он с јутарњом молитвом заврши.“
Пријатељ, послуша Зоранову жену и седе да сачека кафу, а и Зорана.
Све време је био као на иглама. Врпољио се на столици, обузет неким нестрпљењем.
Кроз главу је мотао мисли: „Куд сам па, устајао овако рано, кад се он није удостојио, ни спреман ме дочекати. Ево, прође дан, а ми ни кренули, нисмо!“ Толико је био изнервиран тиме што га пријатељ није спреман дочекао, да је ону кафу наврат-нанос попио, упутио се у пријатељеву собу и прекори га речима: „Ајде бре пријатељу, чекам те већ по’ сата, прође дан! Куд сам зором ранио, кад се ти ту још протежеш. Ко да си на орање заборавио. Ето, још се и подсмеваш. Ко да сам ја ‘залуд, сеоске петлове, будио!“
Зоран је баш у том тренутку изговорио молитвено „Амин“, заклопио молитвеник, а нестрпљивог пријатеља руком о леђа удари, осмехну му се, и изговори: „Ја сам прву бразду данас узорао, сад могу преко прага, а њиву ћемо заједно завршити. И упамти, шта ће ти пријатељ, рећи. Дан, почиње молитвом, и њоме се завршава!“
Важи, Зоране…
Значи, сад можемо орати?
Сад можемо, пријатељу и море препливати, а камоли њиву изорати!