Човек на клупици скрхан и сам,
немам ништа, осим лепе речи да му дам.
Каже ми :“Странче, то ми и треба,
можда још и парче хлеба,
ал’ хвала ти до неба!“
Нисмо разговарали дуго,
разумели смо једно друго!
Загрлили смо се ко најближи,
осмехнусмо и рекосмо:
„Збогом туго!“
