Ђед Јово је био наочит и уман човек. Пленио је својом појавом, где год би се појавио. Умео је држати пажњу свију, а понајвише деце, како комшијске, тако и својих унучића, причајући им разноразне приче и догодовштине из свог, мало је рећи узбудљивог живота. Бог му, притом и дадну не само видну оштроумност, већ, и нарочит , а богме и редак, таленат за беседу.
Деца су га, рекох већ, волела. Сва, али што је и за њег’ било најбитније и његови унуци и унуке. А, имао је унучића, таман за један вртић, богу хвала. Три сина, и сва тројица му радост донесоше, и унуке подарише. Чинило се да је успевао да деци сваку причу донесе на њима појмљив начин.
Понајвише је ђеда Јова волела његова најстарија унука. У њој ђед Јово и виде свог наследника у беседи. Пратили су га сви унучићи, али она је упијала сваку ђедову реч. Није постојала појава која би ђецу заинтересовала, а да им је ђед Јово није могао истински приближити и да они то како треба и не схвате. Није то мало. Ретко ко је од одраслих умео тако прићи ђеци и уживати њихово поверење и љубав. Ближи се дан када се присећамо уснулих слуга Божијих, наших најмилијих, чинимо им помен, те се тако сетих и ђеда Јова.
Ђед Јово је имао два брата близанца, која га нажалост по самом рођењу и напустише и на небу се настанише. И када би дошао овај дан, дан намењен нашим вољеним, а уснулим слугама Божијим, Ђед Јово би одлазио да поред осталих гробова, посебно посети и гроб своје браће близанаца. Онде би се нарочито задржао, по паљењу свећа.
Но, како је увек и свукуд своје унучиће водао, позва их да му и ође, чине друштво и да их поштовању уснулих наших предака, научи. Унуци су га радо у свему следили, али с обзиром на то да им помену гробље, ипак мало устукнуше. Разумљиво, гробље и није баш најсрећније и најзабавније место за ђецу. Но, ђед Јово, не би био то што јест’, кад својим причама, не би својој ђеци и ово кратко путешествије умео учинити занимљивим, улити им поверење и сваки страх одагнати. Осталу би ђецу лако убедио, али свом наследнику у беседи, својој најстаријој унуци би увек морао пружати додатна појашњења. Она би увек имала нека додатна питања. Те га, тако и овог пута, приупита: „Ђеде, а што ми њима палимо свеће?“
Ђеду Јову се одувек допадала унукина знатижеља, у томе га је у многоме и подсећала на себе, те јој се благо осмехну, помилова је по коси и крену са појашњењем.Зато што је доле, вели Ђед Јово, под земљом, мрак. Хладно је. Не греје Сунце. Нема светла. А, кад ми упалимо свеће, њима одмах буде Сунце и обасја их светлост, па се радују. Зато ћемо ми сви, сада редом, запалити свеће, јер што је више свећа, њима је што смо их се сетили, већа срећа. А, и топлије је им је. Унучићима се ђедово објашњење допадну и више не правише питање око тога, а ево и дан – данас, када и њему, сада већ покојном Ђеду Јову чине помен и запале свећу, не забораве да обиђу ни гробове његове рано уснуле браће – близанаца.
А, његова наследница у беседи, наставља да проноси ђедово појашњење, знатижељној ђеци, кад које приупита, њих одрасле: „ Зашто палимо, уснулим прецима, свеће?“
