Имадосмо владику, необичног сјаја
Кога српство памти, а ретко велича
Убого чељаде из још скромнијег краја
Надарено дете из села, Лелића.
Но, Бог увек зна шта од људи ваља
Од кукоља одвоји, јер пажљиво бира
Те нагна и самог српског краља
Да овог јунака, школује и стипендира.
И епископ доцнији, учаше по свету
Скупљаше све бисере и овоземаљска блага
Не дозволи ипак, да кушања га саплету
Јер воља му Божија вазда беше драга.
И реч његова таква и би
Ко да му сваку Господ допусти
Поштоваше га и слушаше сви
Прозваше га српски Јован Златоусти.
Борио се и чврсто држао веру
„Мисионарским писмима“ и „ Молитвама на језеру“
Народу указивао на грех и опомињао га на позор
Молио се и писао му чак и кроз „Тамнички прозор“
И шта сироти песник још о њему да прича?
Кад дом му је Васељена… А, не… Америка,Охрид, Лелић, Жича…
Ал’ пошто се омаж свим „важнима“ – даје
Кроз молитве ти поје, народ што се каје…
Помени нас пред Господом, оче Николаје.
