Откако одшкрину врата манастира,
красише га умиљат и богоугодан тон,
за собом понесе спокоја и мира
млађани монах по имену Иларион.
У очима му би необичан сјај,
народ би сумњичав у вези њега,
постаде благослов за поморавски крај;
због пређашњег игумана у срцима свију владаше стега!
Држећи се богослужности,
уважавајући свог претходника заслуге,
прихвати се ове свете дужности.
Настави да помаже сироте и убоге.
Његова дарежљивост постаде навика.
Јер је он само добром и склон.
Међу мештанима завлада друга слика,
свима постаде драг –
Отац Иларион!
Знам да ћемо се једног дана тиме хвалити
и да ће нам свима бити понос и дика,
да ћемо за њиме искрено жалити
што изгубисмо човека достојног да буде нам Владика.
