Капи кише падају по лицу; осјеђај који обузима ме у овом постојању тренутака збијених у једном мјесту. Гдје вријеме престаје, гдје вријеме нестаје. Ништа не постоји, ништа друго не осјећам. Капи падају; сапиру догађаје прошлости, све остало остаје непознаница надолазећег времена. Пад последње капљице описан ван-временским импулсом који надолази са небеског свода из даљине. Васељена надвијена надамном; у тишини чујеш мелодију природе која комуницира са тобом. Сва туга одједном престаје, све остало што надолази није ни важно, јер ионако не постоји. Прошлост, већ виђена, (не)поновљена. Будућност, анксиозни осјећај, несигурност даљнег тока. Вањски догађаји који се упијају нашим чулима, док их разум прерађује. Обрада података и/или информација. Бјежање од себе, проналазак другог Ја. Рјешење које није трајно, но вриједи ли било шта што је привремено? Неугода од бјежања свог бића. Суочавање са самим собом, својим страховима. Други ја који је ја гледа ме; ми смо једно, ми смо један. Видим као да је огледало. Прстима додирујем, погледом бацам на одраз свој. Видим себе; своје унутрашње сукобе. Поглед на ствари које су прошле, последња кап која пада на моје лице није као прва. Није ни као једна до сада. Ствари гледам другачије, перцепција умијеће резања и сажимања доживљаја. Око које свједочи томе, видјело је досадашње капи које су падале по мени. Свка прича своју причу, али последња је кап доживљења синтеза и импресија тока који се обавља цикилично. Уз пар ентропија које се дешавају, циклус је исти. Да ли је киша успјела сапрати све досадашње догађаје, сву досадашњу крв која се пролила на земљи? Свједок битка, видио је и видјети ће идаље. Вјероватно, нисам сигуран да ли уопће жели више гледати – понављање једног те истог, уз пар ентропија. Али оне су и вриједне гледања, у мору истог истиче се оно што није такво. Истицање није прихватано најбоље. Нема привилегије у томе када си несхваћен. На крају да ли ћу поклекнути и постати истим? Било је прилика, али моје истинско биће није ми дозвољавало да поклекнем. Увијек имам себе, и не могу (и нећу) да се препустим конформизму. Овцама које слиједе. Битка се води и даље, али настављам не осврчући се на иза оно што је било. Сада знам за своју егзистенцију некомформисте, бићу које се противи калупљењу. Све капи са неба не падају исто, иако се чини да су све исте. Прва кап, доживљај, импресија вањског. Мјешање екстеријерног са интеријерним. Уживање, разиграност. Друга кап , сличан доживљај, знам на основу прве капи како да се опходим, уз непознаницу која ми је још увијек ту. Ни трећа, ни четврта кап нису отклониле непознато. Нако дужег времена престао сам да бројим; све се чинило истим. Уз пар јачих удараца који су одзвонили од чело, престао сам да гледам ток истим оком. Све добија нове димензије, видим на себи. Не гледам на догађаје као што су некада били, ни као што ће некада бити. Осјећати се странцем, бити странац, има своје чари. Међу људима који пролазе поред мене, њихови животи, гласови, приче, идеје. Нису ми важне, нити размишљам на начим њихове приче. Постајем странац међу њима. Ослушкујем тонове које производе. Киша која пада. Битак у коме се биће гиба. Посматрам помијерање, али није ми ни важно зашто (?). нити да ли га уопће има. Узрок, посљедице, мотиви, нису ми у интересу при посматрању. Препустио сам се тренутку. Једино га тако не могу пропустити. Дивљи и недодирљив, он пролази и обитава. Никад ближе, а нити ни даље. Кап на лицу која не припада киши, унутрашња експресија која се осликала вани. Нека тече, нека сапере све са мене. Као што вријеме узима све, тако и киша нека узме све са мене. Препуштен тренутку, не размишљам о будућности, нити о прошлости. Нити исчекујем надолазеће, нити га одбијам. Ток нека иде. Дестинација ионако не може бити ухваћена логиком која жели прожимати све. Можда је тако и најбоље, не мора се све изрећи. Оно што се изриче нека остане, али сврха би требала нас упућивати на оно што ћемо доживјети. Оно што не може се описати структуром. Осјећај – непознаница код свакога, којим интезитетом се осјећа оно што доживљавамо, али свима нам је познат – оно што нас повезује као расу. Из чега произлази разумијевање, повезаност. Не само са другим ја, него са осталим бићима (била она жива или не). Храброст да се иступи на видјело, покиснути, или можда не? Осјетити капи кише на себи; без икаквог очекивања или исчекивања. Без унапријед одређеног стања које није доживљено. Оскудјевање од доживљаја. Ускраћивање себе. Импровизација, прекид структуре, играње са битком. Али имати на уму да су то наши, и само наши доживљају. Други не требају бити исфорсирани да осјете као ми осјећамо. Упућени на метод, да. Форсирање чини штете више него користи. Пут не треба бити догматизован, јер се тренутак може доживјети на више начина, али само субјективно. Бити препуштен; али не коме или према коме, него препуштен тренутку и себи. Тада ослухујемо музику универзума који нам свира симфонију битка кроз вријеме у којем се налазимо. Да ли је то једна или више композиција, нећемо сазнати (а можда и хоћемо); нити је важно хоће ли бити спознато. Ти тренуци су прошли, не постоје више, ослушкувитати оно што је у тренутку. Сазнати оно што је било из пуке људске знатижеље. Потрага за собом и универзумом. И једно и друго су близу и далеко истодобно. Но то није важно колико је шта далеко – физички говорећи осноси се на универзум. Бити скривен, али бити скривен на видном мјесту. Као киша што сапире, тако се битак открива ако само начулимо уши да чујемо како он звучи. Звук онога који чује, и оног што чује. Јединство које прожима самог себе. Чути оно што се траба чути, и онај који чује што је свјестан себе. Самосвјестан спознаје јединство. Оно се постиже истраживањем. Неки су по природи знатижељни, а неки не. Неки су се изгубили у комформизму, и престали бити знатижељни, док други су постали бити такви. Они који су остали знатижељни, небитно да ли су икад престали бити па поново постали, или ако су одувијек остали такви, требају инспирисати друге да и сами постану такви. Али зашто? Има ли то икакву сврху? Сврха би била у разоткривењу, разлог је дужност. Инспирисати друге не значи спроводити своју идеологију, него својим животом, дјелима, говором, размишљањем, радом, утицати на околину око себе. То се дешава само по себи, природно. Спровођењем се само форсира. Осјећај дужности да се разоткрије скривено другима. Бити Прометеј. Спознаја се не мора дијелити, нити је приморано ишта спознати. То је само нешто што нас нагони. Нема ништа лоше ни држати ју за себе, јер ионако не могу сви бити Прометеј. Ако не дође у једној, доћи је у другој генерацији. Мелодија битка бити ће чута од стране новог Прометеја. Цијена коју ће платити за доношење ватре другима ће бити висока; немогућност схватања онога што долази од стране оних који требају да чују. Одбацивањем било каквог буђења. Дријемеж за оне који одабиру свјесну изолацију било каквог облика катарзе. Страх од уграђеног система у човјеку; држање идеала који нису ни засновани на исправности и истинитости. Урушавање личности. Страх од смрти лажног ја. Постали смо ходајуће структуре на овом мјесту. Љуштуре без садржине; спремне за урушавање у било којем тренутку од стране било каквог вањског догађаја који јесте у могућности да разбије шкољку. Кап која удара по љусци. Разбија штит, уроњава се у себе. Декаденција, као метод новог почетка. Присјечање на прву кап. Мјесто на којем сам био, сада ми је страно. Странац на страном мјесту. Промјене захватају обоје, не бирајући никога посебно. Изузеци су непознати. Потребно је доста капи кише да падне како би се формирала умјетност живљења. Грешке које смо направили, тренутци које смо могли искористити, клешу нас да будемо у форми какву смо одабрали за себе. Техника клесања, оруђе за инкарнацију идеје. Жаљење због пропуштеног, пут бескорисног јесте губитак времена на обиковање форме. Природа људска посматрана као грешна јесте погрешка. Осуђен на гријех, којег не можеш исправити, учење о самомржњи. Искориштавање (по)грешке за учење у усавршавању – прогрес. Учење о прихватању себе, исходи ка толеранцији другог ја. Колективни гријех, маса прихвата стоички, али не мијења поводом тога ништа. Смањена одговорност за поступањем измјене. Побољшање не долази само од себе, уколлико не чинимо ништа. Враћање у првобитни поредак не ствара прогрес. Поново проживљено није наивно као прво. Прва кап ствара сјећање и сензацију. Све остало је имитација. Плесање по киши чини развитак корака. Догматизовано ходање прави утабане трагове пуне блата. Отисци на тлу остављају трагове за даље корачање, притом не пружајући отпора ономе који корача. Трагање за почетком, радозналост истраживања прошлих догађаја. Будућност, маштање о недоживљеном. Страх од смрти, страх од пропуштања. Уживати у тренутку, невезаност за оно вањско. Одржавање свијета око себе, као и себе. Унутрашње-вањско, истраживање собства, комуникација са не-ја. Вањска унутрашњост, чињење околине дијелом себе. Вањско – временско, ток непредвидиви који тече. Мјерење времена по себи, животни вијек; рачуњање времена по олимпијади, цару, небеским тијелима. Заснивање мјерне јединице времена по вањском, остављење доживљаја за (само) своју унутрашњост. Проналазак мира унутар самог себе са вањским и унутрашњим. Повијест и јаство, у синхронизованом кретању које стварају хисторију.

 

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

nekazano.me

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име