…Старац Теолипт беше наслонио седу главу на једну греду, погледа упртог ка небу. С времена на време правник се освртао према сеновитој шуми. Теолог је несвесно климао главом, као са слуша нечији говор. Монах Хризостом је више механички вртео бројаницу међу прстима. Да бих сабрао своје расуте мисли „попут птице која своје птиће сабира под крила“, ја сам прибегао умној молитви која се непрекидно изговара на Светој Гори: „Господе Исусе Христе, Сине Божији помилуј нас“…
У том часу путељком се приближавао један монах носећи на плећима своју скромну монашку врећу. Изгледао је веома скрушено, а његова једноставна и оскудна одећа одавала је пустињака настањеног у пределима кршевите Каливе, најузвишеније пустаре Атоса.
-Ко је тај монах? – упита теолог.
-То је вероватно, неки пустињак – одговори монах Хризостом.
-Зашто га не позовете да га упознамо? – упита поново теолог.
-Оче, оче! – повика монах Хризостом – Хоћете ли доћи начас?.
Пустињак се приближи сенци и поклонивши се са великим смирењем, упути нам светогорски поздрав:
-Благословите.
-Бог Вас благословио – одговарамо.
-Седите мало са нама и одморите се – рече монах Хризостом. Да чујемо нешто корисно и из пустиње, неговатељице философије и живота умозрења.
-Треба најпре да пођем у манастир – рече пустињак – јер сам се веома ознојио. А онда, ако ваша љубав тако жели, могу поново да дођем.
-Врло добро – рече старац Теолипт. – Чекаћемо Вас.
Подвижник крену својим путем.
– Шта раде у пустињи и како живе ти људи? – упита правник. – Да би неко живео у пустињи, каже Аристотел он мора бити или Бог или звер, шта ови тако скромни и смирени људи могу пружити Цркви?
-Наши пустиножитељи нису ни богови ни звери – одговори монах Хризостом. – Они проводе време у молитви и рукодељу. У тврдом дрвету резбаре Распеће, па свесно или не, Бог зна, извајаном лицу Христовом дају такав израз бола, а телу такав покрет, да је немогуће гледати га без суза…Пустињаци живе попут „птица небеских“, које не сеју, не жању, не сабирају у амбаре, ништа не стичу…Господ је њихова храна. Њихова срећа је лепа , лепша од „кринова у пољу“, јер су „одевени у Христа“ а украшени су врлинама и невидљивим венцима светлости. Ограничили су своје потребе на најмању меру, тако да су „слободни од свега“. Оскудност живота научила их у мудрости и смиреноумљу. Радују се „због наде“ на будућа добра, због којих су се одрекли привремених и пропадљивих добара – понеки од њих били су „веома богати“ – схватајући дубински речи Господње: „Како ви можете веровати када примате славу један од другога?“. Пример отшелништва и пустињаштва на Светој Гори веома је поучан. Пустињаци представљају мистични украс Цркве и „срце Православља“. Без отшелника и пустиножитеља Црква би била лишена једног начина живота који ћутке објављује силу Духа и склоности душе очишћене у Христу.
-Изгледа да живот проводе у великим тешкоћама, јер је лице овог нашег пустињака веома кошчато и избраздано превеременим борама – примети теолог.
-Свакако – рече монах – њихов подвиг је врло тежак. Они присиљавају себе у складу са речима Господњим: „Царство небеско с напором се осваја“, али због прилагођавања својих жеља Господњој вољи, уживају сва духовна добра. Наликују оној удовици из Јеванђеља која је тражила од судије да је одбрани од супарника. У својим молитвама, скрушеним срцем понављају кратку потресну молитву светог Оца нашег Светогорца Григорија Паламе: „Просветли таму моју, просветли таму моју“ Доспевају до висина светости, једноставни су као деца. „мудри као змије и безазлени као голубови“ Моле се за свеколики свет, али не познају ни основне ствари о својој отаџбини. Радозналост није врлина. Узрастајући из силе у силу но успињући се попут јелена на невештаствене планинске врхове трансценденталног. заборављају се. уживајући у светим призорима. Зар није неприлично да се обазру доле? Време проводе благодарећи Богу за Његова безгранична доброчинства. Могло би се рећи да пустиножитељи попуњавају празнине и пропусте наше незахвалности. Њихово срце не бива испражњено благодарењем и појањем, и они „увече и ујтро и у подне“ опевају крајњу Доброту.
– Пре доста година отишао сам у пустињу – рекох ја – како бих удахнуо мирис светости наших подвижника и како бих примио благослов. Један мој пријатељ пустиножитељ повео ме је у колибу другог пустињака за кога бејах чуо да је свети човек. Он је имао обичај да, благо се смешећи. из дубине душе понавља пророчке речи:
Господе, пошаљи видело своје и истину своју, нека ме воде и изведу на свету гору Твоју и у дарове Твоје“. Његови другови у подвигу су говорили да су његове речи противречне и неразумљиве. Упитао сам га:
-Како се осећате , свети оче, боравећи на том усамљеном месту и проводећи живот у вечитом ћутању?
-Брате мој – одговори ми он – у ћутању се крије најдубља философија хришћанства и одиграва неизрециви преображај душе. Нарочито је необјашњиво како се благодат врло речито исказује кроз то свето ћутање… Тиховање у овој нашој заједници, оче, у себи садржи тајну нашеле. која чезне за небеском отаџбином. Свети Исак вели да све духовне делатности заједно не могу да се упореде са ћутањем. Претпостављам да ћутање на небесима представља многогласну хармонију кроз коју се свети и блажени духови простиру у бесконачност, кружећи по световима-ветлости и бесконачне сладости у Богу… Верујте ми да постоји једна истина која влада око подножја престола Величанства и која се простире до најмање сенке најбезначајнијег створења – то је Љубав. Она је извор из кога се свети таласи благодати изливају „напајајући сваку твар ради њеног оживљења“. По речима пророка Давида,
она је та која чини да, бездана бездану дозива „. Она све саздаје и све одржава. Она је та која рађа и негује, која надахњује и води правим путем; она је печат творевине и символ Творца. Љубав је објашњење стварања…
– Оче, како можемо стећи љубав у својим срцима – упитах ја, прекидајући подвижников говор.
– Како ми, скромни људи, можемо постати достојни љубави Господње?
-Како можемо стећи љубав! – узвикну пустињак, климајући главом и бришући сузе рубом своје одеће. – Питате ме, дакле како да постигнемо да Христос победи у нашим срцима. Па како другачије, брате, ако не љубављу? И како ћемо приволети Христа да се усели у нас, ако не чистотом срца? А како ћемо ту чистоту постићи, ако не држањем заповести? Како се без благодати, молитава и подвига можемо држати заповести Господњих? Опростите ми – рече пустињак. – Сетите се шта су говорили наши свети оци: „Дај крв да прими Духа“. Толико бар схватам ја црв земаљски. Говорио бих вам и о нечем другом , али ….“мудрост говоримо међу савршенима“
Целивах десницу овог преподобног подвижника, препуну жуљева од многобројих метанија…
Из књиге -Старац Теоклит Дионисијатски – Између неба и земље – Беседа
