Самоубиство (суицид) је трећи узрок смртности у целом свету.
Суицид означава трагичан крај живота појединца, огроман губитак за чланове породице и ближње, као и целокупну заједницу. Иако се, нажалост, самоубиством најчешће бавимо када је већ касно, тј. када особа одузме себи живот, проширивање интересовања са смрти као исхода, на суицидална понашања у целини, даје оквир за боље разумевање и превенцију самоубистава, посебно код деце и младих.
Терминологија
Извршено самоубиство, покушај самоубиства и суицидалне мисли разликује присуство, односно одсуство суицидалне намере.
Намера да се изврши суицид је важна, јер разликујемо понашања са одсуством намере да се одузме живот (попут самоповређивања), са нејасном намером и са присутном намером (покушај суицида и извршени суицид). Суицидалну намеру обично прати и суицидални план, а потом и суицидални гест.
Епидемиологија
Према подацима Светске здравствене организације самоубиство представља други водећи узрок смрти младих (Кафадар и сар., 2014). У Србији је стопа самоубистава у последњих десет година стабилна, и износи око 15 самоубистава на 100.000 становника (WХО, 2018). Када је реч о особама од 15 до 24 година, у Србији је стопа суицида 6.9, односно 66 самоубистава годишње (WХО, 2006). Број покушаја суицида је много већи у односу на извршене суициде. Процене су да је стопа покушаја чак сто пута већа, док се појава самоповређивања или суицидалне идеације јавља још учесталије.
Суицидална идеација (размишљање о самоубиству) је релативно распрострањена. Неке особе које имају суицидалне мисли, предузму и акције у том правцу, а од особа које предузму акцију много више има покушаје суицида, него што изгубе живот. Одређени број особа неће више покушавати да одузме себи живот, док 30-40% покушају више пута након тога и изврше самоубиство (Марис, 1992). Важан фактор ризика након покушаја суицида, који говори о потенцијалном следећем покушају, јесте жаљење што је особа преживела.
Суицид је увек процес
Снеидман на сликовит начин описује ток суицида: “Ум скенира које су му опције на располагању: тема самоубиства се појављује, ум је одбацује, затим скенира опет. Поново се враћа идеја о самоубиству, ум је опет одбацује и после неког времена ум почиње да прихвата самоубиство као решење, након чега планира и фиксира као једини могућ исход.”
Суицид се никад не дешава одједном, у питању је процес. Самоубиство није никада неизбежан исход, увек постоји нада!
Суицидални процес може започети, а најчешће и започиње краткотрајним и тренутним мислима о самоубиству, жељом за тренутним олакшањем или бегом из одређене животне ситуације у којој се особа налази, а доживљава је као неиздрживу. Такве мисли често нестају након неког времена, али је могуће да се поновно јаве када особа неку ситуацију доживи као угрожавајућу. Један од кључних сегмената поставке суицида као процеса је праг испод којег суицидални процес није видљив другим особама, а понекад чак ни самој особи. Суицидалне мисли, импулси и планови делови су суицидалног процеса које можемо сместити испод границе видљивости (свесности). Међу делове суицидалног процеса који су видљиви другим особама убраја се комуникација суицидалних идеја, импулса и планова, те суицидална понашања, а на крају покушаји и извршење суицида.
Хронично суицидалне особе имају интензиван емоционални одговор на широк дијапазон догађаја или стимулуса, а с друге стране, потешкоће са се умире на здраве начине и толеришу емоционални дистрес. Стога су склоне да прибегну понашањима чија је функција избегавање или утицање на интензивне и болне емоције. То је, заправо, функција суицидалног понашања!
Покушај самоубиства или самоповређивање
Разликује их суицидална намера, иако понашање може бити исто. Шта то значи? Уколико особа која се самоповређује изјави да је имала намеру да умре, онда то називамо покушајем самоубиства, а уколико није имала намеру, него је хтела да умањи емоционалну бол или да се казни/привуче пажњу, онда то исто понашање називамо самоповређивањем.
Ипак, овде се у пракси јављају три проблема!
Прво, оба феномена се не морају разликовати на понашајном плану.
Друго, процена о којем феномену се ради зависи искључиво од изјаве особе о суицидалној намери. Може говоритит неистину о присуству или одсуству намере, или не бити свесна тога. Треће, могуће је да је особа искусила како присуство, тако и одсуство суицидалне намере у различитим периодима живота.
Због тога, уколико је реч о особи која се више пута раније самоповређивала, без намере да себи одузме живот, не смемо да подразумевамо да и сада не постоји намера. Такође, не смемо претпоставити о ком од два наведена феномена је реч узевши само у обзир степен озбиљности акције коју је особа предузела. Шта то значи? То значи да је и сецкање маказицама за нокте, иако мало вероватно смртоносно, ако је последица намере да се себи одузме живот, сигнал да се ситуација мора схватити озбиљно.
Протективни фактори
Протективни фактори су фактори који могу да умање суицидни ризик и делују заштитно. Њихово идентификовање је важно у процесу процене суицидног ризика, јер могу да оснаже механизме превладавања (начини на који се носимо са животним потешкоћама) и развију психолошку отпорност. Међутим, не треба да их користимо као факторе који минимизирају ризик, већ у процесу пружања подршке. То су:
психолошка отпорност, здрави механизми суочавања са проблемима, самопоуздање, самопоштовање,
планови и циљеви за будућност,
мрежа подршке,
доживљај прихваћености,
културне и духовне вредности,
доступност стручњака,
недоступност средстава којима се може одузети живот (код импулсивних адолесцената пре свега лекови и оружје)…
Због чега је породица кључна када говоримо о самоубиству?
Социјална изолација је битан фактор ризика за самоубиство. Према томе, интервенције које подразумевају смањивање социјалне изолације иду у прилог превенцији самоубиства. Понекад, иако је особа вољена и поштована од стране ближњих, може и даље да се осећа усамљено и посрамљено, али је подршка коју добија од ближњих важна у процесу тражења стручне помоћи и успеха самог третмана.
Са друге стране, истраживања показују да особе које покушају самоубиство чешће покушавају да разговарају са чланом породице или пријатељем, него са стручњаком у области менталног здравља.
Особе које се осећају “одсечено” од људи око себе, усамљено и као терет другима ће у већој мери имати жељу да умру. Због тога је неопходно да се особа осећа повезано са другима и важно за људе из околине.
Текст: Оливера Ћулић, ТА саветник и Катарина Вишић, психотерапеут
psihoterapijaipsiholoskosavetovanje
