Велико је дело себе сматрати грешнијим од других људи и сваке твари, што је дефиниција смирења коју даје Св. Јован Лествичник. Али, какав силан дух човек треба да има да би заиста то и осећао, и био у стању да поднесе такво смирено мишљење о себи! То може само човек који је веома близу Бога и који има мир Божији у себи.

Међутим, данас су људи духовно слаби и када духовно слабу душу спопадне помисао: „Ја сам најгори од свих! Све што чиним је рђаво и грешно!“, то није мисао смирења, већ демонска помисао која човеку може да нанесе велику духовну штету. Уместо да буде подстицај за појачану духовну борбу, усрднију молитву, снажније  надање у Бога, упорније искање благодати Божије и дубље покајање, таква помисао саблажњава човека, наводећи га на одустајање ос сваког подвижничког труда, на очајавање и духовну пропаст.

Људе који су обузети таквом помишљу треба охрабрити: „Не, брате није све што чиниш грешно. Ти имаш у себи и толико врлина!“ да би се духовно придигли и стални на своје ноге. Човек опхрван очајањем је сличан човеку који је, изнемогавши од крајњег умора, пао на земљу и више не може да устане. Таквоме је потребна помоћ а не грдња.

Зато треба имати велико духовно расуђивање у погледу мисли да смо гори и грешнији од свих људи. Ми смо, наравно, грешни, духовно јадни и немоћни, али себе никада не треба да понижавамо, јер самопонижавање наноси човеку психичке трaуме и доводи до различитих облика душевног оболевања (психопатије).

 

Из књиге – Духовни живот у свету без Христа

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име