Обично људи мисле да је духовно савршенство нешто што је недостижно. Наравно, сваки човек, када говори о савршенству и духовном животу, признаје да се то односи
и на њега, да је то и његов циљ. Али, мало ко верује да лично може стварно достићи савршенство. Човек се одриче греха на речима, али наставља да чини грехе, живећи у искушењима и бригама световним, у оном трњу о коме се говори у јеванђелској причи о сејачу и семену (Мт. 13, 22). Чим пружи руке к врлинском савршенству, човек их тргне уназад, јер му руке рањава трње житејских брига, искушења и невоља.

Жеља за савршенством је спојена са сујетом код оних људи који избегавају да се духовно труде и који размишљају само о томе шта је Бог дао њима, а шта другим људима, при чему неретко упадају у роптање на Бога: зашто Бог њима није дао оно што је дао другима. Сујетни човек гледа на плодове труда, а смирени – на сам труд.

Беда душе човекове је у томе што она заборавља на духовно савршенство – стицање пуноте благодатних дарова Духа Светога, што је главни циљ хришћанскога живота. Ако не тежимо таквом савршенству, ако се не трудимо за њега, сав наш духовни живот биће узалудан, јалов, бесмислен.

Човек нема шта да дарује Богу, зато што је све што човек има у себи и што може да чини – дар Божији. Једино што човек може да принесе Богу јесте његов лични даноноћни подвижнички труд. Тај труд сведочи о љубави срца према Богу, као што немар и лењост сведоче о забораву Бога. Кроз труд човек изражава своје лично покајање, своје лично благодарење Богу, своју личну чежњу за Богом.

Из књиге – Духовни живот у свету без Христа

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име