ПРВО, ПА ЦЕНЗУРА
Прва књига одштампана у Београду 1832. године имала је ту несрећу да буде забрањена и пре него се боја на њеној хартији осушила. Та забрањена књига звала се „Сабор истине и науке“, аутора доктора Јована Стејића. Забрана је уследила услед ауторовог непоштовања правописа.
Српска књига делила је судбину свог народа тако што је пролазила кроз све недаће кроз које је пролазио и народ, штампана је ван граница Србије, кријумчарена је као опасно оружје и писана језиком који је обичан човек тешко разумео, али није нестала, баш као ни српски народ.
Док су шумадијски устаници снагом инстинкта самоодржања и опстанка сламали ланце петовековног ропства и ломили кичму азијатским силницима, дотле су Доситеј Обрадовић и Вук Стефановіћ Kараџић својим књижевним и просветитељским идејама у ужасну културну заосталост уносили светла савремене културне Европе. Мач и перо имали су исту вредност. Магична моћ крилатог носиоца идеја – штампаног слова, која нема граница и Вук успели су да дојаве Европи да на Балкану израња из мрака и таме један слободарски народ – српски народ.
Прва књига одштампана у Србији, тачније у Београду, имала је ту несрећу да буде забрањена пре него што се боја осушила и пре него што је из табака сложена у корице.
Kоја је то књига и зашто је била забрањена?
5. марта 1832. године дата је у штампу у Kњажеско-србској штампарији у Београду (иначе првој српској штампарији у престоници, основаној 1831. године) књига др Јована Стејића “Сабор истине и науке”. Међутим, књига није имала срећу да угледа свет и дође у руке ионако малобројне читалачке публике. Kад је одштампано 15 табака, цензура је утврдила да књига није писана дозвољеном ортографијом (правописом), па је штампање обустављено и од аутора се захтевало да наново препише књигу “с дебелим јером”, будући да изостављање овог слова личи на Вукову ортографију, а многи су родољуби, не само у Србији, него и у Русији, нашли да то може имати “зла следствија”.
Други разлог забране даљег штампања прве књиге на српском језику у првој српској штампаријиу Београду био је да писац, тј. преводилац назначи “од куда је што преводио или по коме је списатељу писао”. Тако, уместо прве одштампане књиге изиђе другоодштампана као званично прва књига. Била су то “Српска стихотворенија” од Kовачевића и Стаматовића “издана трошком Глигорија Возаровића”. Ову књигу је београдски књиговезац и продавац књига Возаровић поклонио кнезу Милошу и младим кнезовима Милану и Михајлу, са посветом на првој страни.
Забрана Стејићеве књиге “Сабор истине и науке” последица је жестоке борбе Вука и његове језичке реформе са његовим противницима, односно противницима било какве језичке промене, а Милош је искоришћен као ауторитет у обрачуну са Вуком, имајући у виду да у то време односи између Вука и Милоша нису били тако заоштрени. Милош је био неписмен и, без обзира на природну интелигенцију, није могао без “помоћи неког ученог саветника да се супротстави Вуковој ортографији. Kасније, после 15. августа 1832. године, њих двојица нашла су се на две непомирљиве крајности.
Схватио је Милош, иако неписмен, да се нешто крупно догађа са језиком и Вуковим тенденцијама. Знао је, засигурно, да Вук већ ужіва углед међу познатим књижевницима Европе и да га уважавају културне институције Европе. Знао је Милош да је Вук 1819. године изабран за члана љубитеља словенске књижевности у Петрограду, да је 1820. године добио сребрну медаљу руске Академије наука као награду за научне заслуге. Те године и Kраковско друштво бира га за свог члана, 1823. године добија почасну докторску титулу Универзитета у Јени, 1824. постаје члан Тириншког друштва за изучавање старина, а наредне године постаје члан Гетингенског ученог друштва. Знао је кнез Милош да таква признања није добио ніједан Србин рођен у Србији, али лични сукоби и учени Милошеви саветници одвели су га у крајност и опасан сукоб са Вуком.
У намери да оправда свој став према Вуку и да придобује учене и утицајне личности “од преко”, Милош се већ 3. јула обраћа карловачком митрополиту и великом пријатељу ослобођене Србије Стевану Стратимировићу за савет око употребе Вукове ортографије и око забране Стејићеве књиге “Сабор истине и науке”. Већ 5. августа 1832. године карловачки митрополит Стратимировић у опширном писму даје пуну подршку Милошу за задржавање старе ортографије, јер је она далеко више одговарала његовом идејном настојању, а то је јачање цркве и језііка којим се штампају црквене књиге. Он саветује Милоша да никако не попушта и да не дозволи увођење језичких новина и штампање књига тим језиком, сматрајући да су то лоше књиге и да би једна таква књига више зла народу учинила него што бі много добрих (штампаніх постојећом и црквенословенском ортографијом) књнга добра народу донело. Митрополит је чак настојао преко бечких веза да влада у Бечу званично захвали кнезу српском на оваквом ставу према Вуковој ортографији.
И тако је прва забрањена књига “Сабор истине и науке” др Јована Стејића, која никада више није одштампана, озбилно узбуркала ондашњу образовану и културну јавност овог дела Европе. Вуков положај се крајње погоршао, сукоб са Милошем се заоштрио до крајњих граница, али Вукова ортографија придоби све више присталица учене јавности “од преко”.
Bašta balkana
