Зар не би требало да нам плоднији постану најзад
ти најстарији болови? Није ли време да се
од вољеног с љубављу ослободимо и да га
превазиђемо трептећи: као што стрела тетиву
превазилази, да би, сва се у одскок прибравши,
постала више но што је. Јер останка нигде нема.
Р.М. Рилке – Девинске елегије
Рим, 14. мај, 1904.
(…) И волети је добро: јер љубав је тешка. Волети као човек човека: то је можда најтеже што нам је задато, оно крајње, последње искушење и испит, рад за који је све друго делање само припрема. Зато млади људи, који су у свему почетници, још не умеју волети: они то морају да нуче. Целим бићем, свим силама, усредсређени око свог самотног, узнемиреног срца чији ударци стреме увис, морају научити да воле.
(…) Волети, пре свега, не представља уопште оно што се зове нестајати, предавати се и спајати са другим бићем (јер шта би било спајање непречишћеног и незавршеног, још несређеног?); то је узвишен повод за појединца да сазрева, да у себи нешто постане, да постане један свет, свет за себе другом за љубав, то је велик, нескроман захтев који му се поставља, нешто што га одабира и опредељује за далека достигнућа. Само у овом смислу, као задатак да обрађује себе („ослушкивати и ковати дан и ноћ“), смели би млади људи да користе љубав која им се даје. Нестајање у другом бићу и предавање и свака врста заједнице, то није за њих (који још дуго, дуго морају да штеде и сакупљају), то је оно коначно, можда оно за шта читави људски животи сад још једва достижу.
(…) Овај напредак ће доживљавање љубави, које је сада пуно заблуда и лутања (спочетка сасвим против воље заосталих мушкараца), преобразити, из основа изменити, претворити у односу који је замишљен између човека и човека, не више између мушкарца и жене. А ова човечнија љубав (која ће се остварити са бескрајно много обзира и тихо, и добро и јасно у спајању и раздвајању) биће слична оној коју ми борећи се и с муком припремамо, љубави која се састоји у томе да две осамљености једна другу штите и поздрављају.
Р.М. Рилке – Писма младом песнику (Градац, Чачак, 2012)
Превела: Вера Стојић
Превео Девинске елегије: Б. Живојиновић
srodstvopoizboru.wordpress.com
