Имануел Кант (1724-1804) је живео у Кенигзбергу, граду у ондашњој Пруској (данас је то Калињинград, у Русији). Кажу да за живота није напуштао град. Ипак, он је у филозофији створио учење које је далеко од затворености у локалне оквире – баш он као задатак своје филозофије узима изграђивање универзалних норми које би сви могли да прихвате, задржавајући своје различитости. Био је познат по педантном и уредном животу, тако да су нпр. његови суграђани могли да навијају сат по његовим шетњама.
У филозофији са њиме почиње нови период – Немачка класична филозофија (или Немачки класични идеализам).
Кантова најпознатија дела су три критике: Критика чистог ума, Критика практичног ума и Критика моћи суђења. Овим трима критикама припадају и три основна, једноставна питања филозофије:
Шта могу да знам?,
Шта треба да чиним? и
Чему могу да се надам?
Кант на ова стара питања филозофије одговара на нови начин, додељујући нове улоге појмовима слободе и ума.
Позабавимо се прво Кантовом теоријом сазнања. Кантов подухват у тој области се може посматрати као сједињавање најбољих елемената емпиризма и рационализма у нову синтезу. Емпиризам је учио да предмет науке мора бити дат у искуству и да није могућа поуздана наука о предметима који нису дати у искуству. Одатле следи да је немогућа наука која расправља о природи супстанције као да је она дата преко урођених идеја, као што је био случај код рационалиста (Кант је моћ да се имају урођене идеје називао “интелектуални опажај”, за разлику од опажања чулима).
Дотле се Кант слаже са емпиристима.
Али, Хјум је створио проблеме и емпиристима и рационалистима, тврдећи да узрочни однос као форма не постоји у искуству, иако је то једна од најважнијих ствари у наукама, на коју се увек позивамо када тврдимо да у природи владају закони. А таквих форми које омогућавају искуство има више. Кант је извор свих таквих форми, које повезују чулна искуства и праве од њих повезано и објашњено искуство (науку), сместио ипак у разум. Тај разум сада није део духа у коме се ствара навика као код Хјума, ни извор урођених идеја као код Декарта, него моћ која својим појмовима које не извлачи из искуства, повезује искуство.
Разум, дакле, обезбеђује везу разноврсности искуства и може тиме да усмерава експерименте. За напредак науке прво је потребно замислити (измислити) могуће објашњење појава, односно једну хипотезу. После тога, наш разум своје појмове и хипотезе које је створио, може да проверава и оправдава само помоћу искуства, а не на други начин, нпр. преко урођених идеја које су истините саме по себи.
То је то ново решење за проблем теорије сазнања које је предложио Кант. Удео разума у сазнању звао је априори сазнања, а удео искуства, апостериори сазнања. Ови појмови говоре о томе да је разум логички ранији када формирамо неку хипотезу, док се чулни подаци потом смештају у оквире које је поставио разум. На тај начин чини се као да субјект прописује природи њене законе. Он то не чини реално, али ти закони не би били сазнати без његовог разума. То је још једна потврда моћи субјекта и значаја његових особина, првенствено његове слободе, за напредак сазнања.
Пошто се ово повезивање искуства мозе звати и синтеза, Кант је све судове науке звао синтетички судови априори и сматрао да је главни проблем филозофије да објасни како су они могући.
Али, наш разум нужно размишља и о питањима целине света која није дата у искуству. То су питања о Богу, слободи, бесконачности, бесмртности.
Када мисли на разматрање оваквих питања Кант не говори више о Разуму него о Уму. Када размишљамо о овим темама наш ум се, пошто је остао без помоћи искуства, нужно заплиће у антиномије, ситуације у којима не може да се одлучи између два става. На пример: Да ли свет има почетак у времену, или нема?, или: Да ли је свемир бесконачан или коначан?
То је, као и раније, зато што нам није дата моћ интелектуалних опажаја којима би могли сазнати какве су ствари по себи, независно од тога како их видимо чулима. Ствар по себи је по Канту несазнатљива. То значи да не постоји опажање које није прожето неком теоријом, нити теорија коју не треба оправдавати неким опажањем, те се због тога ниједна теорија не може брзо и дефинитивно доказати, што отвара потребу за слободним комуницирањем у филозофији. Не можемо прекинути расправу под изговором да је наше мишљење открило какво је нешто по себи, односно да је открило последњу истину о томе.
Кант је сматрао да је оваквим решењем проблема начинио коперникански обрат у филозофији.
Кантова етика је такође специфична и револуционарна. У њој Кант на још јаснији начин примењује свој приступ филозофским питањима.
Извор: Филозофија инфо