Шака ривотрила, дупла љута,
цигарете два-три цима,
само да доживи подне,
онда пола алвенте,
и нова два-три дима.
Ноћу плаче, док још спава,
увек исти сан се сније,
ауто-приколица препуна ствари,
под церадом он се крије.
Иза њега село гори,
цуко трчи све до границе,
не можете према Београду,
идите на Kосово, у правцу Грачанице.
Мука носи нове станице,
прође некад година, некада две,
па окрећеш неке нове странице,
ал’ некада просто не иде.
Буди се пре него сване,
мокар, задихан, сузе му лију,
а ја се питао зашто Kрајишници,
чим се буде одмах пију.
Псовали му мајку избегличку,
а он мислио непријатељ је са оне стране,
ваљда зло на обе стране живи,
толико га има да у једну државу не може да стане.
У рукама му често тапија,
уместо бројанице чврсто је стеже,
комшија Хрват му јавио – краду из шуме дрва,
већ му и свеједно, раније је било теже.
Онај дуд пред кућом,
мора да тек сада право рађа,
овде кажу најбоља је ракија од шљиве,
не знају да је од дуда слађа.
Женио се никад није,
овде само болест стек’о,
можда би и нашао неку,
да му имање није остало преко.
Понекад ме за услугу замоли,
па ме по ракију шаље,
да после лекова попије по коју,
Олуја је злочин који још увек траје
