Kада би постојале две параболе које би могле да обухвате суштину Новог Завета, рекао бих да би то биле приче о покајаном разбојнику (који је први ушао у рај са Царем Небеским, а не Апостоли) и блудном сину.
Владика Атанасије Јефтић је говорио о једном дечаку, малом дебељуци који када су га питали зашто се десио Адамов пад и шта је ту био проблем, мали је рекао како је главни проблем био у исхрани, и тиме није могао да буде више у праву!
Блудни син када је боравио у Очевом дому није био отуђен од свога оца, дакле имао је лични однос са Њиме, а лични однос увек подразумева размену енергија, и ако је тај однос у хармонији као што је био између Адама и Бога, онда он подразумева усклађивање и синергију, која се од стране творевине постиже послушношчу Божијој вољи. Блудни син (тј. „наш“ Адам и ми заједно са њиме) када је напустио Очев дом бива отуђен од тог личног односа са Богом и тај однос синергије бива прекинут.
Благодат (која творевини бива дата на благ начин, и зато се каже Благо и дат(о)), као трозрачно сунце чији се зраци протежу из Св. Тројце ка целој творевини, у себи садржи све Божанске особине, тј. врлине, од Љубави, Доброте, Милосрђа, Снаге, Мудрости, Лепоте, Kроткости, Смирења, Бесмртности и толико тога што наш људски ум није у стању да наброји, објасни и сагледа… она као сноп енергија представља извор човекове Боголикости и Христоликости и вечног живота, без које сам човек остаје искључиво биће смртно по природи.
Ђаво као архинепријатељ и убица човечанства је од самог почетка Адаму и Еви нудио фалсификат за све оно што нам је Бог одувек нудио и даље нам пружа, чак и после пада. „Биће те као богови, рече сатанаил и погуби Адама“. Управо тај део приче који говори о блудном сину, који је зарад обећања бољег живота распродао своје имање (своју Боголикост и свој однос са Богом), и који је сведен да се храни остацима помија и храном за свиње у једној „страној земљи“, говори о трагичној судбини човековог пада. Ум, срце и душа човека, који су се првобитно напајали и хранили Благодатним Нествореним Енергијама самога Бога, при апостази и отпадању од Творца губе своја божанска својства, падају у таму и човек почиње да се храни страстима и греховима различитих видова похота, гнева, зависти, очајања, сујете и гордости. Таква „храна“ не само да човеку проузрокује осећај глади, него од ње сам бива деградиран и постаје налик некој поганој животињи и човек претварајући се у нечовека и звер у од те хране постепено трули изнутра и умире.
Прича о блудном сину је уједно и прича о неизрецивом милосрђу Божијем, јер је Отац опростио сину не када се он њему вратио, него управо у том тренутку када је од њега он отишао, као што је Христос раширио своје руке на Kрсту и пригрлио цело човечанство, чак и оне који су га распели.
Блудни син сећајући се свог живота у Очевом дому имао је велику милост што је у њему било и остало кајања да се Оцу може и вратити. Ми као пала бића у себи немамо свесно сећање раја али су рајске тежње у нама остале, и по предукусу царства небеског и по осећајима који за нас представљају предукус пакла (јер свако биће које је рођено на земљи је у мањем или већем степену осетило и једно и друго) можемо бирати за чије ћемо се царство определити.
„Храна“ коју уносимо у себе уједно представља и нашу дрогу од које постајемо зависни и зато требамо бити опрезни, било да је то доброта и Божија благодат , или да је у питању зло и смрад (а обично је и једно и друго, јер тешко можемо достићи апсолутно добро или апсолутно зло). Те енергије које представљају наше тежње и изборе, уједно нам обликују квалитет духа, душе и тела, нашу целокупну психосоматику и биће, и такође усмеравају наше унутрашње поркете који добјају све веће убрзање ка добру или пак ка злу. Слободна воља у себи има ту једну клаузулу, да што човек више иде једним путем то он губи способност да иде супротним путем од онога којег је изабрао и зато нам је поред свог познања и рационалне свести да је зло зло, а да се треба кретати ка добру, потребна и једна непоколебљива и јака воља, истрајност и доследност у нашим изборима за наше спасење, пролазећи кроз сва животна соучавања са искушењима које носи зло, да би смо тек на крају на нашој самртној постељи у задњем даху могли да имамо осмех на лицу знајући да смо живели тешко али добро, и да по свим кретњама у борби ка Ономе који је извор доброте можемо наставити том истом путањом, али у вечности.
Реља Рашовић
