„Бог те воли баш таквим какав јеси, али те воли превише да би те таквог и оставио“.
Човек као инертно биће је одувек волео комфор а презирао жртву зарад стицања већег добра, још ако то добро није нешто толико опипљиво и не спада директно у материјално, корисно добро, или пак у неко угодно и чулно, тада жртва постаје у нашим главама још далеко далеко напорнија а гримасе које правимо на свом лицу пред путем који нам Христос нуди, постају све тегобније. А има ли заправо већег и трајнијег добра од целости свога бића, бити Личност и имати пуноћу своје слободе и достојанства , можемо ли после овог живота понети нешто од других ствари које смо стицали осим себе саме (и доброте и љубави коју смо пружили другима док смо били овде) ? Да ли човек који нема себе може заправо било шта у животу и имати?
Некако када гледам око себе, доста драгих људи који страдају, јако мало њих сам могао да видим са једном лавовском одлучношћу за борбу , зацртаним циљем од кога се не одступа ма колико пута човек пао и доживео велике неуспехе, ивица понора и небројених жеља да се од свега одустане а опет се истрајава, система вредности са којим се компромис не прави, праћен трудом који га сваки дан реже у човеково срце. Реалност је много чешћа филозофија како ја да прођем што јефтиније.
Са Богом није увек лако , често уме да буде доста тешко, скоро немогуће. Захтеве које може ставити пред човека који њему тежи. То рвање са Њиме и свађа молитвеника са самим стрпљивим Христом, јер наше слабости не могу да се прилагоде Његовом савршенству, барем не одмах. Тај процес који траје и боли, да би тек на крају молитвеник по својој Христоликости могао да каже „на себи носим ране Христове“ са молитвеним срцем у коме је стао цео свет. Може се слободно рећи да јако малом броју људи се такви путеви отварају Божијим промислом.
Али ми који смо мало слабији од таквих путева хајде да погледамо да ли човек мора да бира екстрем лењости или пак за нас екстрем подвига и да у томе не постоји ништа између. Као да сам Христос није рекао да има стабла које рађају 33 , нека 66 , и она ређа 100 плодова, и свака су му мила, за разлику од оних која су јалова и која се „из корена се секу и у огањ се бацају“.
„Удар нађе искру у камену , без њега би у кам очајала.“
Бол , страдање и патња су неизбежни на овом свету, али поставља се питање њиховог смисла. Данас толико људи одлази на Острог са различитим проблемима, очекујући једну молитву која ће скоро магијски у инстант тренутку да реши све проблеме , а не схватају оно основно и најважније… Да је мера терета и крста у исто време мера човековог раста и Благодати која ће му се дати и на коју је позван кроз дуго трпљење и активну борбу. Зрелост личности без тешкоћа једноставно није остварива а како је наш Академик Владета Јеротић волео да цитира Јеврејске мудрости , говорио је често да фиксна тачка у човековом бићу не постоји и да ћемо постати или бољи или гори. Сећам се једног момка, коме је очитана молитва на Острогу и после низа година психичких мука, све му је у тренутку било као руком однешено, неостварени сан већине посетилаца те светиње… То је трајало барем три године … Тада му се све вратило сличном силином а има и доста тежих примера и искустава од његових… „Како је Христос рекао :“ Ако човек изгна једног демона и после извесног времена овај демон се врати и види немар и лењост, отворена врата , он доводи још седам јачих од себе и усељује се“. Јако мало људи схватају да све што нам Бог даје било да су терети или пак олакшања представљају залог вере да би смо постали њему ближи и кроз њега бољи !
Знамо у православљу разне примере молитвеника са и без мантије који су имали различите болести и неки од њих су имали проблеме који спадају чак и у домен неизлечивих обољења модерне медицине па чак и психопатологије, који су путем преображења, Тавора и Голготе, постали заправо далеко здравије личности способне за велику љубав и доброту и као лептир који постаје од не тако лепе гусенице , добротом коју је у њих удахнуо Христос засенили су сваког просечног човека који ни једну од њихових мука на својој кожи није никада осетио. Колика год снага и величина тог пута била, велика или мала, сваки до једног је био доследан себи у томе да онолико колико му дозвољавају његове могућности што је јако променљива категорија временом, пуно или пак скромно и полако, константно су се кретали ка Христу, и после дугог низа година не гледајући на тренутне резултате, та разлика је постала немогућа за не приметити !
Ми док смо овде уљуљкани разним друштвеним седативима, преплављивањем чула на толико начина у којима привремено напуштамо себе и све своје проблеме, престајемо да схватамо колико је све у овом животу пролазно, а да при томе имамо све да задобијемо или уједно све да изгубимо, јер смо улог у тој игри ми сами. У духовном свету, од оног од кога тражимо „добро“ увек постајемо налик њему, било да је то Бог било да је то непријатељ, самим тим од Христа је немогуће тражити добробит а при томе сам не постати Хришћанин, и то је оно на шта нас он позива.
Реља Рашовић
