Исихастички концепт је можда најбоље подешен за динамику оне задње тачке катехона и свега овога што се дешава у свету ако то буде заиста узело маха (а Бог то не заустави), и како проћи кроз оне најтеже инстанце а да човек то искористи за своје преображење. Данас имамо једну акцелерацију зла и деструкције која пушта своје корење глобално, и тежи да својом масом на силу преплави обичног човека да он више нема никакве наде осим у илузију да му не остаје ништа друго него да се са тим поретком мрака поистовети, и ту онда долази до оних најдубљих борби између добра и зла на попришту самог срца човека, а у тој борби излазе људи или окрениту ка освешћеном и тешко стеченом добру или ка јаком злу, и то без икаквих млакости и превише илузија. Са друге стране нешто слично што се дешава у исихазму, искуство је пустињских отаца од раних хришћанских периода Египта и Палестине, па до данас. Исихазам се базира на концентрацији божанске искре у срцу подвижника. Kако се око молитвеника дешава све више страдања, зла и хаоса, његов простор деловања се драстично сужава до крајње ограничености, немоћи и вапаја којег је имао и сам Христос (а непријатељ је веровао да у томе он побеђује). Та врста скучености је повезана управо са распећем на крсту, где је Исус био закуцан у својим страдањима у којима је умро и наизглед је деловало као да је поражен, али је онда васрксао у својој Божанској Слави. Христос ту врсту распећа дели са онима који га заиста траже, и некако се чини да ће се крај историје људи чак и за просечног човека који тежи Богу, на неки начин спојити у исту тачку са исихастичким подвигом (иако не можемо са сигурношћу знати да ли ће се тај крај десити у наше време).
Та врста кенозиса распећа на крсту где се лична силина губи и човек се од ње празни, се најдиректније огледа на пустињске оце („лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син човечији нема где да наслони главу“), који су добровољно одлазили у најтеже услове управо да би дошли до те најјаче концентрације Бога у свом срцу и испунили се Њиме празнећи се од својих енергија. Та пустиња у којој су били ти молитвеници није сама по себи била искључиво пуста, већ сви ти немогући услови у којима су се ти подвижници налазили, били су испуњени и различитим злобљењима демона који су их мучили. Христови подвижници су у томе трпели велика зла и били су суочени са оном исконском и космичком тамом. У тако немогућим ситуацијама, молитвеници би се концентрисали пре свега на ту Божанску искру коју је Христос саткао у сваког човека (која је заправо сам Бог који обитава у молитвенику), и колико су им сви ти спољашњи услови али и унутрашња мучења била тешка, толико је та снага молитве и Бога постајала у њима јача. Сви ти напади демонских сила су ишли чак и на психу, дух и тела тих молитвеника, да је снага молитве морала да буде један силан огањ који би могао сву ту таму да спржи, која би чак покушала да пусти корење у најдубље делове бића самог аскете, и да од њега направи демона ако у тој борби он поклекне („А од времена Јована Kрститеља до сад царство небеско на силу се узима, и силеџије добијају га“). То светло за које се такав молитвеник борио су нестворене енергије које исијавају од самог Бога, и које преображавају христоликог аскету, онако како се преобразио и сам Христос на Планини Тавор.
Са тог аспекта сва та деструкција катехона на масовној скали, која се налази и око нас, која тежи да пробије љуску овог света ка свему ономе што је испод и што долази из различитих понора, представља нешто што ми такође можемо искористити у нашим животима као прилику за јачање концентрације тог светла које је у нама кроз подвиг ка добру и кроз активну кретњу ка Богу. У том смислу Бог често допушта страдања до крајњих граница, да непријатељи изливају несхватљиву злобу која делује као да никада неће престати, али када та страдања преврше сваку меру, у задњем тренутку се појављује Христос и једним потезом то све отклања дарујући победу онима који су са Њиме истрпели до краја, а и вечан пораз и неизрециве казне онима који су били проводници свог тог зла. У зависности од човекове снаге, Бог такву врсту борбе и страдања може да отклони некад чак и брзо, а може пустити духовну борбу да се води и деценијама, јер некима даје да је воде чак до тренутка када су мислили да су већ пропали где се онда појављује Он, који отклања сваку невољу. У таквим борбама, за које би сваки разуман човек питао имају ли оне уопште смисла, постоји један велики и често нехсватљив духовни добитак обожења којег људи ван цркве не могу да осете, осим ако једним делом не дођу у додир са неким добрим молитвеником који је то прошао. Све оно што се трпи овде прође, и више тога нема, али та благодатна духовност, прожетост Богом, и Слава коју носи Kрст са својом мистеријом страдања остаје вечно као најузвишенији тријумф. Христос пораз крста претвара у вечну победу, и оног који је са Њиме делио распеће, позива га да са Њиме такође дели Божанску Славу. Не као са робом, који се плаши вечне погибије, не ни као са најамником, који је све време радио за благодат и рајску насладу, већ као са синином, који је прихваћен од стране Бога на један далеко дубљи начин, и постојање у рају добија једну другу димензију, као што молитвеник већ овде добија тим путем једну прожетост Богом.
У коју ћемо се категорију од те три ми сместити у односу на те духовне законе, зависи какав смо однос према Богу сами изабрали да имамо, и колико смо жртви напавили у нашем искораку ка Њему и ка ближњима, и са колико вере и љубави смо све то учинили. Све оно најтеже што се дешава данас нам даје ретку прилику да нашу позицију у рају драстично унапредимо али и да наш однос са Богом постане дубљи овде и сада, и управо најтеже ствари око нас нам омогућавају да концентришемо ту искру светлости у нашем срцу на најдубљи начин више него што смо били свесни да је могуће ако се активно крећемо ка Богу, а све оно што је од овога света и добро и лоше, сва трпљења, клевете, губици, жалости и несреће, једноставно пролазе, а наше постојање колико бива преображавано овде и сада, у рају добија још једну моћнију и Богом прожетију динамику („Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима“).
Реља Рашовић
