А теби, Боже, о — шта теби да дам,
ти што сва бића у слушање упути?
Спомен из Русије на један пролећни дан,
и вече, — на једног коња: подарићу ти.
Вукући колац за собом,
наједном се појави белац,
из села долазећи, сам,
да све до зоре пресамује на трави;
како је његове гриве сваки прам
Обесним ритмом по врату ударао
док је, спутаван, јурио низ луг!
Како му је кључала крв! Какав жар!
Како је он даљине осећао!
И певао и слушао —,
предања твога круг у њему беше.
Његов лик: теби на дар.
Р.М. Рилке, Изабране песме
