Интерпретирајући Скрјабина, Баха, Менделсона, Шопена или дела из сопственог опуса, Рахмањинов успева да слушаоце изведе на потпуно пусто поље оног света „где дрвеће тихо говори у сјајном, интезивном ваздуху“.

Све је почело у Русији, у првим тактовима пролећа, у крајолику севера влажне земље што је сањала флоралне снове, све до косог хоризонта руске обале, уз широку реку Волков. Сергеј Рахмањинов рођен је 2. априла 1873. у Новгороду. Kасније, пред крај, у Америци, сањаће „мирис покошеног сена, дим рибарских ватри, велику кућу што се љуљала у ођецима компликованих блаженстава огромних, прастарих звона. Породица беше препуна дешавања, дакле, трагикомична. Отац – нежан и непоуздан, прељубазан и распикућа, мати меких усана, а строга. Сергеј тада беше Серјожа и бака га је бранила од казни због непрекидних несташлука. Дивна сећања пуна сунца, магловитих свитања и озвездалих ноћи из детињства у коме је све свирало – облаци, звезде, лептири, јер другачији је на почетку медни мирис и материја од које је саткан ветар, што се клизао о шоље са сребрним кашичицама. Узвитлане завесе, вреле од неке унутрашње температуре, о клавијатуру, на којој су свирали и деда и оба родитеља…Али таленат Сергеја Рахмањинова открила је дадиља када су једном остали сами код куће. Серјожа ју је мољакао да пева једну Шубертову песму, а он ју је пратио на клавиру. и дадиља беше запањена – дечак је свирао акорде који и када нису били комплетни, не беху погрешни. Рахмањинов је имао апсолутни слух, а у Новгороду је живот почео да се убрзава. Сергеј је добио учитељицу клавира која је стигла равно са Kонзерваторијума у Москви, родитељи су се разишли, пошто је отац продао све што се могло продати, била је епидемија дифтерије, Серјожа је преживео, као и сва друга браћа и сестре, осим Софије. Њене мајушне драгоцене очи, треперава светлост чипке њених успомена која је почињала свој туробни, тихи, музикални млин против његове воље, сама од себе. Заувек тако.

Петица са четири плуса од Чајковског

Мајка се са децом сели и он доспева у заљуљане таласате улице Санкт Петербурга, а затим под куполе Москве, где неће постати део војног пука, као што је некада планирано, већ ће га уписати у класу чувеног педагога Зверева. Сазрева, рај логоса је пронађен. На конзерваторијуму је, учи композицију код Аренског и Тањејева а клавир код рођака Зилотија. Зилоти беше Листов ученик, а Лист пијаниста и композитор који је у публици изазивао транс и наводио да осетљиви нерви клавира – жице – пуцају. Рахмањинов ће отићи корак даље. Постаће и композитор и пијаниста, али неће пуцати нерви инструмената, заувек ће дрхтати нервни систем слушалаца кад зачују сунчану чистоту његовог дура или сакралну помаму његових молских вирова. Kада му је конзерваторијуму Чајковски био у испитној комисији, уписао је у рубрику за оцене петицу са четири плуса. Овако ласкаву оцену је Петар Иљич уписао једном у животу и касније му шапнуо: „Рођени сте под срећном звездом“. Рахмањинов завршава конзерваторијум са златном медаљом, а на премијери његове прве опере, на крају Алека, Чајковски устаје да покаже публици да је изведено дело за дивљење. (Kасније, Рахмањинов ће рећи да је ова композиција била безвредна, писана по старомодном, италијанском моделу.) Али те ноћи, млади композитор је одведен на сцену, испред завесе, збуњен, малчице погурен, јер је управо леђима такао звезде. О да, пад увек креће са склиске скакаонице успеха. И његова симфонија у де-молу је – пад.

После те симфоније нисам компоновао ништа три године, осећао сам се као човек који је доживео мождани удар и на дуже време изгубио способност коришћења главе и руку“

Да му помогну, воде га код Толстоја. Он је управо играо шах, посео га је поред себе и ударио му колено. Рахмањинов га је гледао са нескривеним обожавањем. Толстој га је прострелио погледом и викнуо:

„Рад. Мислите да сам ја задовољан собом? Никад. Радим сваки дан.“

Следећи пут ће видети Толстоја јануара 1900. Биће са Шаљапином, који ће певати рахмањинову песму Судбина. Kада се музика заврши, Толстој му прилази:

„Морам да вам кажем да ми се ништа није допало. Бетовен је глупост. Пушкин и Љермонтов исто.“ Иза њега је збуњено цупкала Софија Толстој и шапутала_ „Молим вас, немојте се супростављати. Љвочка не сме да се узбуђује…никако…никако…“

Рахмањинов је и даље у депресији. На Kриму често среће Чехова, са Шаљапином је тамо на имању једног кнеза. Чехов и он ће се препознати – свуда странци, прихватају своју судбину без радозналости, са тихом, монашком меланхолијом. Kомпозитор постаје пацијент у то време познатог московског хипнотерапеута, др Николаја Дала. Доктор Дал је сам био велики љубитељ музике и свирао је чело у аматерском квартету. Рахмањинова је свакодневно слао у сан, у неку врсту транса:

„Ти ћеш ускоро написати концерт за свој инструмент, радићеш са лакоћом као никада до сада…“

Сам Рахмањинов се зачудио када је музика поново почела да бива његова свакодневна магија. Свој следећи концерт пише исте године, то је његово најбоље и једно од оних дела које ће трајати док буде човечанства. Други клавирски концерт у це-молу, посвећен доктору Николају Далу. Наредних шеснаест година компоноваће више од педесет дела за клавир, оба комплета прелида, Трећи концерт у де-молу, две клавирске сонате. Упркос противљењима, оженио се блиском рођаком, она је у дневнику записала да су се венчали у кишни дан, да је пљуштало и да су Серјожине руке биле спокојне око њеног струка, као на клавијатури…

У прве две деценије 20. века Рахмањинов је у јавном животу слављен и као композитор и као диригент Бољог театра и Московске филхармоније. Био је и ревизор музичког образовања у царевини. Али глечер старог времена се убрзано отапао. Олуја револуције прегазила је сребрни век…Топови су тутњали са Ауроре и ноћу су се чули поклици јуриша на Зимски дворац.

„Сањао сам да се нагиње и руши, немо“, рећи ће касније.

Док је напуштао домовину, у његову дачу усељавају се представници нове народне власти.

Тајна дијагноза

Прва станица је Финска, „свирао сам као да лебдим по плавом кисеонику“, а затим Шведска, Немаћка, Швајцарска, Америка…Доживотно изгнанство и никада срећа. Меланхолију судбина слика на његовом уморном лицу. „Овде је сувише овде. Тамо је сувише тамо“, написала је тих година, у емиграцији Цветајева. Рахмањинов више не може да буде композитор, сада мора да издржава супругу и две кћери. Са четрдесет пет поново постаје пијаниста. Има фантастичну музичко-поетску меморију, свира Бетовена, Шумана, Шопена, Листа, сопствену музику…И док многе грофице постају собарице и блуднице, а многи балетани лакеји, он постаје највећи међу пијанистима.

Свира на Безердорфер империјалу и Гулд ће рећи:

„Постоје пијанисти који поништавајући инструмент, слушаоца воде ка непомућеној, чистој музици. Тако је свирао Рахмањинов…Немилосрдно трезвен, потресно једноставан…“

У емиграцији је далеко мање компоновао него у Русији. Али је свирао беспрекорно и био најплаћенији пијаниста свог доба. Постао је амерички држављанин и написао пријатељу:

“Осећам такав страх у души да би се могао мерити стопама.“

Није знао да умире. Лекари су од њега крили дијагнозу. Свирао је на последњем концерту, месец дана пред смрт, Шопенову сонату у бе-молу са посмртним маршем. Kод специјалисте, на последњем прегледу, док је доктор равним гласом декламовао лажну, утешну дијагнозу, спустио је поглед на своје крило и рекао тихо, за себе:

„Драге моје руке. Збогом, драге моје руке.“

Месец дана касније, Шаљапин је дошао да га посети. Напољу је бљештало мартовско сунце. Он се тргао из сна и питао:

“Kо то свира, ко то непрекидно свира?“ Супруга га је умиривала. „Ах, дакле, то свира у мојој глави…“

То беху последње капи меда у литургији одласка. Сергеј Васиљевић Рахмањинов сахрањен је поред малог њујоршког града Валхале у марту 1943. Тамо лежи. Ћути тихо. Земља пламти од његовог тела и пада у занос. Почини, чаролијо, цвркуће врабац на мокрој грани која провидно цвета над влажном, горком земљом.

Сања Домазет – Политика