Православни хришћани се налазе у фрагментираној и поларизованој култури. Живимо у добу које карактеришу бројни, супротстављени прикази добра и људског процвата.
Ово је доба које је „после хришћанства“, доба после распада у закону и јавној политици хришћанских моралних и духовних увида. Ово доба настоји да приватизује верску посвећеност и протера присуство Бога из јавности.
Наслеђе које смо добили од светог Константина Великог (280-337 г. по Христу) је потрошено. У овом конфликтном културном пејзажу, православни хришћани морају подизати своје породице и тражити спас. Ова презентација ће понудити географију изазова за живот православног хришћанства у овом добу постмодерне.
I Сукобљене културе: православно хришћанство и постхришћанска секуларна култура
Данас се бавимо ратовима култура: супротстављеним погледима на морал, људски процват и смисао живота који дефинишу наше културно окружење, наше идејно окружење, моралних погледа и метафизичких опредељења. Живимо у друштвима обележеним темељним борбама између хришћанске културе „прошлости“ и постхришћанске културе у настајању. Скидају се крстови са јавних споменика. Такозвани хришћани подржавају хомосексуалне бракове. Ово су борбе око вредности и разумевања која треба да усмере наше животе, животе наше деце и животе наших унука.
Такви сукоби, ратови култура, нису новина за Цркву мученика.
Док Христос не успостави Нови Јерусалим (Откривење 21:1-4), ратови култура ће у неком облику бити са нама. Садашњи ратови култура, као и сви културни ратови, односе се на дефиницију наших друштвених и породичних улога. Или провокативније речено, ратови култура су око тога како савремена култура покушава да нас преобликује и редефинише.
Међутим, савремени сукоби су на много начина суптилнији од оних из палеопаганске прошлости. Путем медија и школа, културни ратови допиру до скоро свих аспеката нашег постојања, у многим случајевима позивајући нас да видимо врлину као порок, а порок као врлину (нпр. да одбацимо врлинско препознавање хомосексуалних чинова као порочних, а неуспех у препознавању порочности таквих поступака као врлински). Мој циљ овде је да са вама размислим о томе где се ми као православци налазимо усред наших савремених културних ратова.
Прво ћу понудити осећај текстуре и карактера наших културних ратова. Онда ћу рећи нешто о томе како нас је историја Запада довела до наших садашњих сукоба. На крају, закључићу истицањем да наш одговор на ове културне битке не може бити само моралистички или једноставно интелектуални. Истина је да нас постхришћанска култура са којом се суочавамо суочава са антиморалом и секуларном интелектуалном агендом супротстављеном нама и нашим веровањима. Међутим, наш одговор не може бити само да имамо другачији морал и другачију интелектуалну агенду, иако то сигурно имамо. Морамо да се суочимо са савременом постхришћанском културом нашим начином живота у целини, начином живота у јединству са Предањем и Оцима.
Стога, након што сам скицирао неке од битака културних ратова и дао интелектуалну историју њиховог порекла, нагласићу да наш одговор мора бити кроз велике и мале обавезе, кроз навике тела и душе које дефинишу, а понекад и једноставно украшавају оно шта је бити православан.
Опет, моја последња поента биће да у културним ратовима наш одговор мора бити наш православни живот у целини, пун и непостиђен: аскетизам, Литургија и обред. У последњем делу свог излагања издвојићу пост као и оријентацију у молитви (тј. молитви ка истоку) и у Литургији као елементе живота православних хришћана како бих истакао да је то наш живот у целини који одржава наша морална и метафизичка схватања.
Архимандрит Василиј, игуман светогорског манастира Ставроникита, упозорио је да „верност предању и догматском учењу Цркве значи не само да се праве формулације појмова не мењају, већ и да се наши животи мењају и обнављају истином и регенеративна моћи присутној у овим терминима…међу вероисповедним и догматским темељима Православне католичанске цркве су литургије Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог, заједно са њиховим типиком или литургијским рубрикама и начином њиховог служења“.
Чак и у световном моралном смислу, упозорење архимандрита Василија пружа дубоке увиде. Култура је у својој етимологији везана за латински cultus, облике и карактер богослужења. Добра култура, правилно уређена култура, православна култура нас уноси у исправно богослужење које нас везује душом и телом у оквиру заједнице током времена. Православна култура није само морал и академске интелектуалне позиције, већ начин богослужења који је начин живота.
Коначно, причати о културним ратовима значи користити метафору коју је популарисао Џејмс Дејвисон Хантер у својој књизи из 1991. Културни ратови: Борба за дефинисање Америке. Књига има још један поднаслов, Осмишљавање битака око породице, уметности, образовања, закона и политике. Данас нећу толико говорити као Хантер о питањима права и политике, пре свега ћу се позабавити питањима супротстављених моралних и метафизичких визија, које он такође истражује.
Истаћу само два кластера битака у културним ратовима. Прво, сукоби су око тога да ли се у јавности може отворено признати верска истина као истина. Односно, секуларна култура жели да забрани јавно исповедање да је православни хришћанин Православље, да је наше једино право веровање и обожавање јединог истинитог живог Бога. Друго, битке се воде око политички некоректног карактера традиционалног хришћанског морала, посебно нашег сексуалног морала.
Ако нисте приметили, православно хришћанство – постаје све политички некоректније.
II Битке у културним ратовима
Да ствари изразимо оштрије, ми који смо данас православни, као и хришћани из првог века, налазимо се у новој светској култури која је изгубљена у космосу, да узмем фразу од Вокера Персија.
За разлику од палеопаганског света првих векова у коме је некада живело православље, наша неопаганска култура постаје оперативно агностична. Ова култура тражи да се понашамо као да је свет дошао ниоткуда, да не иде нигде без видљиве крајње сврхе. То је култура посвећена крајњој дезоријентацији.
Сада живимо у добу у којем се атеизам и богохуљење проглашавају као прави културни лек за оно што мучи наш свет, а за невоље света се окривљују верска веровања. Неко би могао помислити на недавне књиге као што су Делузија Бога од Ричарда Докинса, Крај вере од Сем Херис, Бог није велик Кристофера Хиченс, Манифест атеизма Мајкла Онфраја, Атеизам: Тужба против Бога, Џорџа Х. Смита, између осталих. Овај напад на верска уверења, овај сукоб култура, није ограничен само на Сједињене Државе. Такође обележава Европу и Латинску Америку. У великој мери сеже широм света. То не укључује само сукоб између географски локализованих цивилизација, како то каже Семјуел П. Хантингтон, у смислу различитих региона са њиховим локалним културама у сукобу са спољним културама у другим регионима, иако засигурно постоји елемент тога. За нас овде у Америци и Европи, културни ратови првенствено укључују културне поделе унутар наших друштава, често унутар наших породица. Све ово може звучати веома компликовано и/или апстрактно. Дозволите ми да прво почнем тако што ћу рећи нешто више о томе шта мислим под овим појмом, културни ратови.
Културни ратови су спорови у нашим друштвима око тога како наше друштво треба јавно да посматра морал, религију и крајњи смисао ствари. Културни ратови су око тога која култура треба да буде водећа култура (тј. Leitkultur), морална и метафизичка перспектива нашег друштва која дефинише. То јест: да ли наша култура треба да буде култура дефинисана у смислу предности, самозадовољства и задовољства схваћеног у смислу понашања као да Бог не постоји? Или, нашу културу треба дефинисати у смислу милосрђа, љубави, аскетизма и тежње за јединством са Богом?
Постхришћанска култура у настајању позива нас да маргинализујемо Христа и хришћанство, да радикално приватизујемо религију, па чак и да протерамо признање Бога из свих јавних простора. Циљ секуларне културе је да замени признање Христа као Месије Израела и Сина Бога живога доминантном, постхришћанском, посттрадиционалном, постмодерном културом у којој истина о постојању Бога и захтеви хришћанства су сведени на највише један међу мноштвом наратива, на једну међу различитим традицијама, од којих ниједна не сме да тврди трајну истину. У најмању руку, ако би ова постхришћанска култура истерала своје, вера у Христа би била скривенија од погледа јавности него што је то некада био сексуални живот.
Религијско уверење треба да се манифестује само на приватним местима. Јавна молитва, посебно православна јавна молитва, постала је световни еквивалент непристојног чина. Да подвучемо једну димензију свега овога: наша савремена доминантна секуларна култура захтева да никада у јавности не говоримо о нашој вери као да је заиста истинита, као да је истински православна, као о исправном веровању и исправном слављењу правог и живог Бога.
На крају крајева, наше веровање није само традиција. Ипак, ова секуларна култура захтева да себе карактеришемо као једну од традиција између осталих. Ипак, наше Православље није само традиција. То је истина.
Када лекар дијагностикује да пацијент има болест, лекар не каже: „Па, према мојој медицинској традицији, имате рак. Лекар једноставно каже: „Имате рак.“ Лекари се не извињавају због медицинских грешака квалификујући истину као своју традицију. Попут хришћанских мученика првих векова, и за разлику од палеопагана старог Рима и за разлику од посттрадиционалних, постмодерних, такозваних толерантних неопагана нашег савременог доба, ми смо привржени политички некоректној истини да је само наш Бог Живи, да је само наше хришћанство истински православно хришћанство.
Замислите колико нас ово чини другачијима. Замислите како ћемо се истаћи као светионик наде ако заиста имамо храбрости да своје разлике као православни хришћани схватимо озбиљно. Постоји читав низ питања о којима се за нас, једноставно, не може преговарати.
Замислите, на пример, да живимо у свету у коме људи узимају здраво за готово да нема ничег лошег у томе да имате сексуалног партнера са којим нисте у браку. Постаје крајње политички некоректно истицати да су хомосексуални односи озбиљно морално погрешни. Пост-хришћанска, посттрадиционална култура у настајању жели да изопачи начине на које хришћани традиционално гледају на неморалне поступке и да тврди да, не само да не треба да осуђујемо грешнике у смислу да не кажемо да ли ће нека одређена особа отићи у пакао или рај што сигурно јесте суд Божији и само Божји посао. Оно што желе и на шта смо опоменути је да никада не износимо јавни став о оним грешним делима које доминантна култура више не жели да признаје као грехе, као неморалне, као неприкладне, као изопачене. Губитак веома важне разлике је у питању: разлика између препознавања греха као греха и осуде грешника. Ово последње само Бог може и сме.
Насупрот томе, секуларна култура захтева да не осуђујемо ни грешника ни грех, барем у погледу оних грехова који дефинишу ову секуларну културу. У томе је доминантна секуларна култура очигледно недоследна. Ова недоследност је везана за њену подршку гресима који негују само срце ове савремене, постхришћанске културе. С једне стране, доминантна секуларна култура неће само признати убиства која је починио Хитлер као погрешна. Такође ће често присвајати прерогатив Бога и судити да ли је Хитлер сам отишао у пакао или у рај. Она ће препознати загађење животне средине као погрешно, па чак и осудити такве пекадиле као што је пушење. С друге стране, неће препознати као погрешне – а сигурно неће хтети да препознамо као грешне – обавезе које структурирају савремену постхришћанску културу самозадовољства и слепила за Бога.
Ипак, ми као православни хришћани увек смо позвани да осуђујемо грех као грех, иако не смемо да осуђујемо грешника.
Позвани смо да исповедимо и оплакујемо чак и грехе који граде нашу културу, као што су блуд, прељуба, мастурбација и хомосексуални поступци. Ипак, све је теже идентификовати такве грехе као грех у јавности. Признавање грехова који структурирају нашу постхришћанску културу биће осуђено као политички некоректно.
Овај суд о политичкој некоректности је везан за суштинско преобликовање значења толеранције у случају оних грехова који структурирају данашњу секуларну културу. Резултат је да толерантност у случају таквих грехова не захтева само одрицање од силе против грешника, већ и одрицање чак и признавање греха као греха. На пример, признавање хомосексуалних радњи као грешних се у овом смислу назива нетолеранцијом. Овај секуларни етос захтева да се не каже више него да је живот хомосексуалног ангажмана другачији животни стил од његовог сопственог животног стила. Доминантна култура настоји да избрише из наше свести препознавање читавог низа грехова као грешних, од блуда до хомосексуалних дела. Препознавање грехова који чине структуру, кичму данашње постхришћанске културе, та култура оцењује као неприхватљиво, политички некоректно.
Ова тачка има посебан нагласак. Биће потребна храброст да се јавно призна колико смо различити од доминантне културе, и као заједница и као појединци, као и колико је грешно оно што секуларни свет узима здраво за готово. Многа грешна дела одређују сам карактер наше савремене секуларне културе. Размислите о томе како је абортус саставни део постхришћанског сексуалног морала већег дела наше јавне, постхришћанске културе.
На пример, младићи и девојке се подстичу да одлажу брак док не успоставе успешну каријеру и значајну финансијску независност. У међувремену, мушкарци и жене се не подстичу да остану невини.
Заиста, у нашој хипереротизованој култури, тачно је супротно. У сваком случају, тешко је бити на свету и остати девствен до своје тридесете или тридесет пете године. Штавише, у нашој секуларној култури тада се подразумева да ће младићи и девојке, док се баве каријером, живети заједно илегално. Али заједнички живот, у природном току ствари, чак и уз контрацепцију, значи да ће неке жене затруднети. Трудноћа ван брака може поткопати планове за каријеру и могућност нежељене трудноће се назире као камен спотицања за самоостварење. У таквом контексту, доступност абортуса је неопходна секуларна полиса осигурања од затрудњења, како непланирано дете не би радикално променило планове каријере и живота. Абортус је стога централан у савременом, секуларном, постхришћанском животном свету.
Из тог разлога, између осталог, доступност абортуса тако страсно бране заговорници његовог избора. Ово је случај зато што је доступност абортуса кључна за капацитет хипереротизоване културе самоудовољавања, слободног бирања сопственог сексуалног стила живота и планова каријере, без страха да ће неко морати да плати последице. Доступност абортуса је камен темељац савремене постхришћанске културе. Али човек често плаћа последице за грех, чак и са ове стране гроба.
На пример, када младићи и девојке након бројних сексуалних партнера коначно одлуче да се венчају око 35. године, они нису толико плодни као у двадесетим годинама. Поред тога, многи су били изложени полно преносивим болестима које могу да смање способност да лако затрудне. Као резултат тога, многи ће открити да, до тренутка када се венчају и коначно буду спремни да затрудне, не могу да се размножавају без репродукције уз помоћ трећих страна (нпр. вантелесна оплодња), чиме се ствара нова група моралних питања.
Цео овај образац тешкоћа које је изазвала нормативна тежња постхришћанске културе за самоудовољавањем довео је, између осталог, до демографског изазова са којим се тренутно суочава будућност Европе. Европљанима понестаје Европљана да плаћају порезе за своје државе социјалног благостања, јер је све мање људи спремно да преузме на себе крст великих породица. На крају крајева, слатке мале бебе израстају у проблематичне тинејџере.
Не само да ово економско и демографско стање ствари има значајне негативне друштвене и политичке импликације, већ на микро нивоу открива контраст између оних парова који ступају у брак тражећи прво царство небеско како би као хришћани подигли много побожне деце, наспрам оних парова који прво траже краљевства овог света, а онда, можда накнадно, одлуче да имају једно или двоје трофејне деце.
Т. С. Елиот у Sweeney Agonistes примећује: „Рођење, копулација и смрт. То су све чињенице када дођете до сржи.“ Начин на који се односе према сексуалности и рађању деце раздваја људе у сасвим различите животне светове, различите начине сагледавања стварности. Разумевање сексуалности је централно за културу, јер говори синовима и кћерима Адама и Еве како да се односе једни према другима. Они пружају оно што би требало да буде кардинални увид у значење човечанства пред Богом. Сексуални морални проблеми наше културе везани су за њен губитак моралне и метафизичке оријентације.
III Да ли су ствари заиста тако лоше
Али можете рећи: „Драги брате Хермане, ствари нису тако лоше — сигурно претерујете.“ На шта ћу ја одговорити: „Благо теби, брате мој! Можда сте у праву у вези са својим локалним комшилуком, у вези са својим блиским пријатељима. Можда у Вашој малој ексклави заиста није тако лоше. Али се варате ако имате децу на неком од већине факултета у нашој земљи. Већина студената је усред ових културних ратова.”
Дозволите ми да покушам да спојим неке од ових тачака како бих нагласио изазове са којима се суочавамо.
За почетак, културни ратови су сукоби између различитих начина разумевања и живљења. То су сукоби око тога који морал и метафизика би требало да воде наше друштво. Због културних ратова, у нашем друштву имамо дубока и разумљива горка неслагања о смислу људског живота, заједнице и универзума. Размислите о радикалним разликама које нас као православне хришћане издвајају од постхришћанске, пост-традиционалне културе са којом се суочавамо.
1 – Православни хришћани се супротстављају онима који кажу: „заиста није важно којој вери припада, све док живимо добрим животом“. Ови други не признају да је прва заповест љубав према Богу. Такође, они не признају да ће, ако неко не воли Бога прво и исправно, љубав према ближњем бити изобличена, а осећај за добро ће у најбољем случају бити једностран и непотпун.
2 – Православни хришћани се постављају против оних који су у миру и ако им деца нису религиозна, све док су добри људи. Православни хришћани признају да је наш циљ светост, а не само доброта, не брига само за добра овога света.
3 – Православни хришћани су постављени против оних који покушавају да своју децу доведу пре свега до тога да остваре успешну каријеру као лекари, адвокати и пословни људи, додајући бригу о томе да буду хришћани као неку врсту накнадне и споредне мисли.
4 – Православни хришћани се постављају против оних који причају својој деци да је породица са једним дететом и три аутомобила обична слика добре породице у нашој богатој, савременој, постиндустријској култури.
5 – Православни хришћани се супротстављају онима који кажу да је православно хришћанство само једна у низу верских традиција и да не треба јавно да признајемо православно хришћанство као једну, света, саборна, апостолска Црква – и једину заиста Православну Цркву на лицу земље.
6 – Православни хришћани признају да је сваки секс ван брака погрешан, и ово признање нас поставља против оних који узимају здраво за готово да је предбрачни секс, макар и у оданим везама, сасвим у реду.
7 – Православни хришћани се културолошки супротстављају онима који без трептаја прихватају да ће деца на факултету и бар неко време после тога имати момке и девојке са којима спавају, и да ће имати пријатеље с којима живе на дуге стазе, сексуалне везе без брака, све без помињања ових дела као блуда или ових односа као држања конкубина.
Ово је само седам тачака колизије између супротстављених култура, између традиционалних православних хришћанских схватања и постхришћанских схватања и опредељења околног, секуларног света. Они који не цене дубину ових сукоба или су сакрили главу у песак, или су интернализовали главне поставке пост-хришћанске, пост-традиционалне културе која се појавила у касном западноевропском просветитељству.
IV – Наши савремени културни ратови: историјски корени
Наши савремени културни ратови су последица избора који су направили западно хетеродоксно хришћанство, што је онда на крају довело до појаве постхришћанске културе.
Ако би се идентификовао један догађај у овој сложеној историји који је представљао први велики званични заокрет на Западу, јасно у погрешном правцу, то се може наћи после треће мисе у Риму на Божић 800. Сигурно је већ било много погрешних, јеретичких промене на Западу, наиме, лажна учења блаженог Августина из Хипона (354-430. после Христа) и других, која су усмерила западну хришћанску културу у погрешним правцима. Али тог Божића, 800. године, догодио се заиста одлучујући догађај који је културу Запада удаљио од уједињеног хришћанства Отаца. Римски папа Лав Трећи крунисао је за цара краљ Карла од Франака, иако је хришћанско царство Истока, укорењено у обраћењу Светог Константина Великог (280-337. н.е.), још увек било живо и здраво.
Овај чин није био само политички акт, већ еклисиолошки манифест. Он је имплицитно потврдио универзалну папску јурисдикцију. То је индиректно потврдило и растуће јеретичке незгоде Запада са Филиокве-ом и његову склоност промени традиционалних хришћанских постова. Запад се окренуо од гледања на папску власт као на ауторитет председавајућег епископа, као на ауторитет првог међу једнакима, на нову доктрину, наиме, ону која је лажно сматрала да папство има универзалну јурисдикцију. Овај развој је променио смисао и карактер западне цркве.
Еклесиологија је довољна да дефинише шта је црква. Крунисањем Карла за цара, папа Лав Трећи је створио политички, културни, верски и морални идентитет који је био у супротности са политичким, културним, верским и моралним идентитетом православног хришћанства, који је био укорењен у апостолима и оцима. Папа Лав Трећи започео је стварање нове цркве.
Нова култура каролиншке ренесансе била је усидрена у новом приказу улоге филозофије у теологији, приказу који је у супротности са хришћанством светих отаца. Ово ново западно хришћанство је на крају постало уверено да без искуства Бога и уз помоћ филозофије може да мисли и промишља свој пут до постојања и природе Бога као и до карактера људских моралних обавеза. Моралним обавезама приступило се кроз схоластичко преобликовање стоичких и аристотеловских брига које су произвеле приказ природног закона западне цркве. Ова нова култура тежила је да изнесе став о моралу и људском процвату кроз ангажовање теологије која је темељно укорењена у капацитетима философије пагана, пре него у епистемологији укорењеној у исправном слављењу, исправном веровању и православном хришћанском аскетизму. Пошто је православно хришћанство усидрено у искуству нестворених енергија потпуно трансцендентног Бога, како примећује преобраћеник у православље Дејвид Бредшо, православно хришћанство „нема концепт Бога. Православно хришћанство не гледа на Бога као на суштину коју треба схватити интелектуално, већ као на личну стварност коју познајемо кроз Његове поступке, а пре свега по сопственом учешћу у тим делима.“
Размислите о томе: ја немам концепт своје жене. Своју жену доживљавам као особу, не познајем је као појам. Ако моја жена и ја почнемо да третирамо једно друго као концепте, као закључке које треба доказати аргументима, а не као особе које треба искусити, цео наш однос ће се радикално променити. На пример, ако се вратим кући са неког од својих многих путовања и моја жена ми каже да има пет доказа за моје постојање – или је полудела или ми говори да нам треба бољи однос.
Када се Запад филозофски окренуо доказивању постојања Бога уместо да искуси постојање Бога, само његово схватање Бога било је преиначено. Запад је у том процесу обликовао разумевање Бога које је било утемељено колико у филозофији, тако и у теологији. Заиста, теологија у строгом смислу престала је да буде смештена у живот аскетизма и исправно усмереног живота молитве који води ка сједињењу са Богом. Теологија је уместо тога постала првенствено академска дисциплина. Резултат је био да је бог Запада престао да буде Живи Бог Аврама, Исака, Јакова и Исуса.
У низу корака кроз високи средњи век, другу схоластику, ренесансу и просветитељство, бог Запада је постао интелектуални конструкт. У овом светлу, може се разумети како је све пошло наопако. Осврћући се на културу која је постала постхришћанска, са Дејвидом Бредшоом сада можемо да се запитамо „да ли је Бог који је био предмет толиких полемика и свађа током западне историје икада био нешто више од идола“.
Догађаји који су довели до ове тачке су сложени. Овде могу само да укажем на неке од важнијих.
Прво, Запад је у средњем веку имао исто толико вере у разум, колико и веру у преображавајућу и ноетички (умно, п.п.) обавештавајућу моћ Божијих енергија, Божију милост. Као последица тога, филозофски усмерена академска рефлексија почела је да развија многе нове догме које карактеришу римокатолицизам, као што су чистилиште, индулгенције и, коначно, много касније ново учење о непорочном зачећу. Ове и друге догматске промене, када су комбиноване са захтевима за универзалну јурисдикцију и наметањем свештеничког целибата, произвеле су цркву радикално одвојену од ума Отаца.
Такав развој догађаја коначно је ослободио енергију револуције против западног хришћанског средњовековног здања, која је револуција постала протестантска реформација. Када су протестанти с правом реаговали против римокатоличке јереси универзалне папске јурисдикције, чистилишта и индулгенција, као и лажног наметања свештеничког целибата, политичког и друштвеног јединство царства успостављеног са Карлом Великим 800. године и поново успостављеног са крунисањем Ота Великог од стране папе Јована XII другог фебруара 962. године, раскомаданог у крвавим ратовима. Тридесетогодишњи рат (1618-1648) и Британски грађански рат (1642-1649) изазвали су сложене интелектуалне реакције против вере уопште, а посебно хришћанства. Резултат је било западноевропско просветитељство.
Просветитељство, период за који се може мислити да се протеже од Велике и славне и бескрвне револуције у Енглеској (1688) до Француске револуције (1789), било је вишедимензионални феномен обележен не само антиклерицизмом већ и антихришћанским осећањима која су изразиле особе као што је Дејвид Хјум (1711-1776). Постојала је афирмација вере у разум, а не у веру. Вера у разум, како су мислили, довешће до напретка, ослобођења и просветљења, а све то без крвопролића прошлости. Наравно, већина уопште није предвидела да ће вера у разум довести не само до крвавог терора Француске револуције, већ још горе до Октобарске револуције, а затим до Стаљина, Мао Це-Тунга и Пол Пота који ће убити десетине милиона људи.
Неки у просветитељству су мутно видели такве опасности. Имануел Кант (1724-1804), немачки филозоф просветитељства, када се осврнуо на силе просветитељства и унапред у будућност, ценио је да морал Запада захтева барем да призна Бога као веродостојан приоритет да би осигурао превласт морала над разборитошћу и права над добрим. Иако можда и сам агностик, Кант је тврдио да се бар мора понашати као да Бог постоји, иако је схватио да погрешни схоластички покушаји рационалног доказивања Бога не могу досећи од коначног ка бесконачном, од иманентног ка трансцендентном. Пре више од две стотине година у водећим интелектуалним круговима Запада, Бог је постао пуки појам, идеја у расправи. То је захтевало само касније мислиоце као што је Г.В.Ф. Хегел (1770-1831) да прогласи смрт Бога и да Бога претвори у само културну категорију.
Због овог интелектуалног развоја, западна филозофска мисао је била ослобођена свог правог сидра у искуству живог Бога. Данашњи праунуци просветитељства надају се ослобађању човека из угњетавачке руке хришћанске прошлости и томе да преиначе морал и друштвене обичаје у смислу захтева секуларног разума који се сада види кроз сочиво опредељења Француске револуције за слободу, једнакост и братство. Од феминизма до геј поноса, секуларна рационалност је сада укључена у другу и темељну реформацију западне културе, укључујући западна верска уверења. Приказ односа међу људима и стварности у целини у доминантној култури сада се преобликује у смислу захтева секуларне, постхришћанске, дискурзивне рационалности. Морал, људски процват, породица, заиста, све људске односе сада треба посматрати у потпуности, и само, унутар сфере коначног и иманентног, све посматрати као да универзум долази ниоткуда и одлази никуда, без крајње сврхе.
У сенци ове моралне и метафизичке визије, све тврдње о трансцендентној истини, посебно религиозној трансцендентној истини, треба да се деконструишу. Сада је циљ да се све види као да Бога нема, као да је све на крају бесмислено.
Наравно, ми православни се не слажемо са постхришћанском, световном културом. Наше место у биткама културних ратова је укорењено у нашим политички некоректним православним хришћанским опредељењима да позовемо свет назад истини хришћанства, која истина је управо истина коју ова секуларна култура рођена из лажних праваца западне културе жели да замагли и порекне.
После миленијума и по хришћанског света који нам је дао Свети Константин Велики, враћамо се моралним борбама које имају велику сличност са онима у којима су православни хришћани били суочени у паганској култури која је окруживала хришћанство у првих неколико стотина година. Међутим, савремена култура, за разлику од палеопагана грчко-римског царства, жели да хришћанство сматра прошлошћу. Она жели да право хришћанство стави у прошлост коју у потпуности жели да остави по страни и заборави.
Овде би се могло помислити на недавне спорове у Европи око тога да ли би предложени европски устав (2004) уопште требало да помиње европску хришћанску прошлост. Као православни хришћани, ми представљамо увид у морал и стварност за коју доминантна секуларна култура жели да се претвара да и не постоји.
V. Неки закључци: Савијање пред ветром
Секуларна, пост-хришћанска култура са којом се суочавамо тежи да нас преобликује по својој слици и подобију.
Оно жели да разбије наше јединство са умом Отаца. Жели да нас смести у постхришћански морал, да нас постави у поглед на космос у ком је све без икакве крајње сврхе. Велики део просветитељства тежио је да поништи верске традиције у светлу секуларне рационалности. Сличне, постхришћанске просветитељске снаге сада настоје да преиначе наше духовне навике и на велике и на мале начине. На велике и мале начине, морамо се одупрети.
Морамо да живимо своје животе и да усмеримо своје породице у оквиру разумевања универзума који долази из Божијег стварања, пролази кроз Оваплоћење и на свом путу ка коначном обнављању при Христовом другом доласку. Знамо да стварност не долази ниоткуда, да никуда не иде и да није без крајње сврхе. Живећи своје животе фокусиране на нашу крајњу сврху јединства са Богом, наше моралне обавезе, укључујући наше сексуалне моралне обавезе, бићемо одвојени од ове пост-хришћанске културе.
Живећи у целини православним животом, имаћемо снагу да живимо своје животе противно зрну ове неповољне пост-хришћанске културе. Иако смо пажљиви према великим питањима послушности Божјим заповестима, не смемо занемарити оно што би се погрешно могло чинити само мањим питањима: особености Предања у начину живота, наше аскетске дисциплине и наше обредног поштовања. Ово нас душом и телом везују за Отачку Цркву кроз векове.
Ми смо тело и дух. Као последица тога, не само да морамо хтети добро, већ морамо и телесно да остварујемо добро у и кроз наше животе, кроз наше конкретне начине и навике које нас усмеравају на светост. Из добрих разлога, ми смо Црква тамјана, звона и браде. Цела наша композиција тамјана, лукова и покрета, важна је на начине које понекад једва примећујемо. Целина нас повезује у искуство заједнице са Оцима.
Мој отац (нека му Богом покој души) у размишљању о нашем посттрадиционалном добу говорио је да је нагнут ветром. Знао је да се морамо супротставити моћним, посттрадиционалним силама рођеним у просветитељству. Ове секуларне силе ће нас позвати да повучемо границу између традиције са великим „Т“ и традиције са малим „т“. Осим ако не постоје јаки разлози за допуштање таквих разлика у одређеним случајевима, требало би да се одупремо овим искушењима као погрешним.
Ми смо бића тела, ума и духа. Мораћемо да се што верније држимо пуне констелације навика тела и и душе које нас вежу простором и временом, у заједници са Оцима. На пример, узмите у обзир и православне хришћанске постове и универзални хришћански обичај из првих векова молитве према истоку. Обе ове праксе суптилно дефинишу како користимо своја тела у оријентацији ка Богу. Обе праксе нас стављају у корпус традиција које нас везују и уједињују као заједницу током генерација.
Што се тиче постова, њихов тачан карактер је можда могао бити другачији. Ко зна шта је Свети Дух могао да дозволи? Ипак, треба да разумемо да су сви постови примери дубоког хришћанског уважавања неопходности молитве, милостиње и поста. Наши традиционални постови пружају увид у то како подвижништво може да очисти наша срца да бисмо били богослови, да бисмо се исправно молили, да би наша срца постала чиста, да бисмо могли да видимо Бога.
Тако је и молитва ка Истоку, телесно усмерена у молитви, више од пуког побожног обичаја. Сваки пут када се оријентишемо у молитви, треба да се сетимо да је Христос права светлост (Јн. 1,9) и да се придружимо женама мироносицама на путу ка изласку сунца Васкрса. Да ли је ово само побожни обичај? Сигурно није, далеко од тога.
Свети Василије је на реторичко питање „какво нас је писмо научило да се у молитви окренемо истоку“ већ одговорио да би, ако бисмо одбацили неписане обичаје, „ненамерно повредили Јеванђеље у самим његовим основама“. То је веома јак језик.
Наша посттрадиционална култура ће нас позвати да такве навике тела, срца и духа сматрамо само површним, као само побожним обичајима, као пуким традицијама са малим „т“.
Наша пост-хришћанска, пост-традиционална култура ће покушати да нас уведе у свет који је све више у супротности са светом Отаца. У отпору овој постхришћанској, посттрадиционалној култури, у одбрани наше православне хришћанске културе треба да све своје животе, колико је то могуће, ускладимо са животима Отаца, тако да ћемо у овој постхришћанској ери, пост -традиционалном добу моћи што лакше да живимо у непрекинутом јединству ума Отаца, заједнице православних хришћана кроз векове.
Да бисмо извукли поуку из грешака друге религије, наиме, римокатолика, могло би се размотрити морални хаос који је захватио римокатолицизам када је, након II Ватикана, променио оно мало предања које је још сачувало од Отаца у вези са литургијом, молитвом, и постом. Завршавам са овим примедбама о посту и оријентацији у молитви (тј., окренутости ка истоку у молитви и Литургији) као упозорењу против искушења наше постхришћанске културе да наше обавезе посматрамо у превише интелектуалним и моралистичким терминима.
Ми имамо живот који је православни хришћански живот као духовна целина. Да бисмо се одржали у културним ратовима, неће бити довољно рецитовати скуп моралних и метафизичких пропозиција као што су наше противљење абортусу, прељуби, блуду, мастурбацији, хомосексуалним чиновима, самоубиству и еутаназији. Мораћемо да живимо животом милостиње, молитве и поста који су обележили хришћане од времена Апостола.
Мораћемо да прихватимо побожности које подржавају наше вредновање наших моралних обавеза. Ђаволи овог модерног доба ће се вероватно одупрети и истерати их можемо само молитвом и постом (Матеј 17:21, Марко 9:29).
У културним ратовима који желе да нас прогутају, морамо да живимо свој православни начин живота у целини, подржан православним навикама тела, душе и духа, што нас све повезује у заједницу која се држи заједно у благодати кроз простор и време.
Само унутар Живе Заједнице православног богослужења и веровања моћи ћемо да се одупремо силама секуларне, постхришћанске, пост-традиционалне културе које нам се супротстављају.
Тек тада ћемо моћи да преобратимо њене дезоријентисане чланове у праву веру.
О аутору
Херман Т. Енгелхарт (Ph.D., M.D., Dr.h.c., професор Одсека за филозофију, Универзитета Рајс, и професор емеритус, Одсек медицине, Бејлор колеџ медицине, Хјустон, Тексас)
ИЗВОР: https://www.saintgeorgekearney.com/the_culture_wars_orthodox_christians_in_the_trenches
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 06.05.2022.
